KAKO JA OVO SINU DA OBJASNIM

KAKO JA OVO SINU DA OBJASNIM

U četvrtak, 13. juna u Domu omladine Beograd biće izvedena predstava „Kako ja ovo sinu da objasnim?“

Izvor: Pres materijal // Foto: Facebook


Predstava „Kako ja ovo sinu da objasnim?“ govori o ekstremizmu, kako do njega dolazi i koje su njegove posledice. Takva tema je osetljiva u današnjem društvu, a naše tlo je bilo, i uvek će biti, pogodno za rađanje novih ekstremizama. Upravo zbog toga predstava prikazuje lične priče, ali i teorijski objašnjava i razvrstava činioce ekstremizma. Proces je bio radioničarskog tipa, u kojem su autori radili sa mladima iz raznih sredina i to iskustvo preneli u samu predstavu. Cilj predstave je da mlade upozna sa svim oblicima tog problema, da im pokaže da prvi korak u prihvatanju drugačijeg je prihvatanje sopstvenih stereotipa i predrasuda, koji neminovno postoje u čoveku. Osvešćivanjem sopstvenog ekstremiste, naći ćemo način da se izborimo sa njim. Makar je to plan.

Reditelj Vojkan Arsić o ekstremizmu i predstavi:

Nikada nisam bio u mogućnosti da se osećam kao sin, a pitam se hoću li ikada biti u situaciji da svom sinu objašnjavam svet u kom sam živeo i koji ostavljam da živi i razvija se. Kao razvoj zavoja, kao razvoj organa, kao razvoj civilizacije, napred - nazad. Ja ne bih znao da mu objasnim ovaj svet, ali bih znao da mu objasnim šta osećam. Ekstremizam je tema koja nas okružuje, ali i koja se nalazi u nama. U ovoj predstavi preispitujemo stavove i ponašanje društva, ali se i razračunavam sa sobom i onim što svi nosimo u dubini svog mozga i želudca. Ekstremizam (latinski “ad extrema”) se može odrediti kao nešto što ide do krajnjih granica, isto kao što i naši ekstremiteti predstavljaju završetke na našem telu. Ekstremitetima se završava granica koja pripada nama, a izvan nje se nalazi svet sa novim granicama i ograničenjima, na koje mi često nemamo uticaj, ali vidimo klanicu.

Reč dramaturga FIlipa Grujića:

Rolan Bart je pisao o smrti autora još šezdesetih godina. Ova predstava ne postoji zbog teksta, niti postoji da bi prikazala rediteljske ili glumačke bravure. Sam proces pisanja izvedbenog teksta tekao je uporedo sa probama, i samim tim, da su probe tekle drugačije, konačni tekst bi, sasvim sigurno, bio značajno drugačiji. Prvi put sam se susreo sa radom na takvom jednom projektu koji se bazira na činjenicama, u kojem sam sebi zacrtao da budem i novinar i sociolog i filozof i šarmantan i duhovit i mnogo toga još neobjašnjivog. Ali jasno je da nisam mnogo toga. Jasno je da moj stav može da se promeni zbog nekih narednih saznanja. Neke scene pisane su sa željom da se ljudima objasni teorijski aspekt problema ekstremizma. U drugima pokušavam da se razračunam sa sopstvenim (ne)znanjem. Stoga, ukoliko nisam uspeo da obuhvatim sve probleme na pravi način, uspeću možda sledeći put. A možda neću nikad. Ne znam.

?>