Da li bi htela da se još ponekad nađemo

Foto: Reflektor teatar

Osnovni razlog za pisanje ovog dramskog teksta, a zatim i njegovo postavljanje, jeste potreba da se osvesti lično iskustvo silovanja, te lična borba za prikaz devijacija u strukturama institucija moći s kojima se susretne žrtva seksualnog nasilja. Tačnije, unutar pravosudnog sistema uspostavljenog na dehumanizovanim tehnološkim principima proizvodne trake.

Premijerno izvođenje predstave „Da li bi htela da se još ponekad nađemo?“ Ane Isaković i Ramiza Huremagića, u režiji Ninoslava Šćepanovića i u produkciji Reflektor teatra iz Beograda i Centra Samouprava iz Sarajeva, zakazano je za 25. april od 20.30 časova na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu.

Osnovni razlog za pisanje ovog dramskog teksta, a zatim i njegovo postavljanje, jeste potreba da se osvesti lično iskustvo silovanja, te lična borba za prikaz devijacija u strukturama institucija moći s kojima se susretne žrtva seksualnog nasilja. Tačnije, unutar pravosudnog sistema uspostavljenog na dehumanizovanim tehnološkim principima proizvodne trake. I to sve u vreme u kome Sistem svakodnevno, sistematski i planski siluje većinu svojih podanika, a naročito podanica, onemogućujući jednakost polova, potreban nivo lične i kolektivne sigurnosti, društveni i ekonomski napredak, te humano životno okruženje dostojno čoveka.

Autori teksta su bili neposredni akteri ovakvog ponašanja, jedno kao žrtva silovanja a drugo kao neposredni akter unutar pravosudnog sistema čiji je posao bio otkrivanje i procesuiranje izvršilaca krivičnih dela silovanja, seksualnog nasilja, trgovine ljudima u svrhu seksualne eksploatacije i slično.

Dramski tekst u poeziji „Da li bi htela da se još ponekad nađemo“ je u postpost dramskoj formi sa elementima verbatim drame prati glavnog aktera, anti-žrtvu silovanja Anu Isaković – gde je i sama kategorija žrtve produkt struktura moći. Glavna junakinja se nosi sa omniprisutnim žigom krivca, umesto žrtve, u izrazito patrijarhalnom i militaristički nastrojenom društvu, gde je žrtva stigmatizovana, a odnos žrtva – krivac postavljen inverzno i sablažnjavajuće.