Zašto se neki ljudi lože na serijske ubice

Čuvenih 15 minuta slave koje je Endi Vorhol obećao svakome, decenijama unazad dobijaju i devijantni umovi serijskih ubica, koji ponekad imaju status super starova.

Piše: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs)

Piše: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs) // Foto: Wikimedia

Nakon što se završio Drugi svetski rat, milioni ljudi ostalo je zaglavljeno u jednom destruktivnom limbu strave, užasa, horora i grozomore iz kojeg su se jedva čupali i godinama nakon toga regenerisali.

Tenzije Hladnog rata su opet pojačavale psihološke probleme građana kako zapadnog, tako i istočnog bloka. Isti ti građani nastavljali su da žive u konstantnoj fobiji, napetosti i anksioznosti od nekog novog sukoba.

Kontrakulturna i seskualna revolucija koja je buknula tokom šezdesetih pokušavala je da skine upravo ta nemetnuta konvencionalna, učmala i uštogljena pravila koja su čitav svet pratila od pamtiveka.

Od bunta prema sistemu, feminsitičkog dekonstruisanja patrijahalne tradicije, do udarca na religijske propovedi, masa mladih ljudi je pokušavala da promeni tadašnji svet.

Međutim, baš u tom vremenu, kada su se stvari menjale, između svih njih gmizali su izopačeni ljudski stvorovi koji su u kasnijim danima postali sveopšta fascinacija svetske javnosti. Upravo jedan od mnogobrojnih plodova tog voršipovanja serijskih ubica jeste film „Extremely Wicked, Shockingly Evil and Vile” koji opisuje život jednog od najozglašenijih monstruma u američkoj istoriji – Teda Bandija.

Pored Eda Gina koji je drao ljudima kožu, raskopavao grobove, i držao kosti mrtve majke na gornjem spratu, te je poslužio nekolicini filmova kao inspiracija, ili Džona Gejsija, debljuškastog brkajlije koji se prerušavao u klovna, pa je silovao i ubijao maloletne dečake,Ted Bandi je ostao upamćen kao babyboy među takvim psihopatama.

Njegova glamuroznost je parirala jedino Čarlsu Mensonu, harizmatičnom vođi kulta koji je odgovoran za ubistvo trudne Šeron Tejt, žene reditelja Romana Polanskog.

Međutim, zašto pored svega toga ljudi i dalje gaje neskrivene simpatije prema takvim ličnostima, sociolog Aleksej Kišjuhas za Vugl je rekao: „Postoji izvesna psihološka privlačnost prema duboko tabuisanim fenomenima, a među kojima je i masovno ubijanje. Kao i fascinacija ili zainteresovanost za nešto što se društveno i kulturno definiše kao apsolutno zlo.”

On dodaje da „činovi poput masovnih ili serijskih ubistava služe kao svojevrsni markeri oko kojih se okuplja zajednica, na temelju razlikovanja dobra i zla”.

 

„Paradoksalno, ali fenomeni serijskih ubica približavaju zajednicu. Ovakvi fenomeni ili događaji zasecaju duboko u društveno tkivo. U pitanju je radikalni izazov po društvenu koheziju, društvenu integraciju, po sve ono što „znamo” o dobru i zlu. Neko se usudio da radikalno raskine ili pokida te tanane niti društvene solidarnosti i pristojnog ponašanja, nasumično ubijajući nevine ljude”, ističe naš Kišjuhas.

 

Uz čestu medijsku reinkarnaciju i kinematografsko pumpanje ovakvih ličnosti, umesto da budu na najcrnjoj stranici ljudskog postojanja, one, naprotiv, postaju nešto poput outlaw antiheroja.

Tinejdžerke koje doslovno priznaju da im „nasilje kod ovakvih tipova izaziva seskualnu požudu” , kao i to da bi pojedinim devojkama bilo „uzbudljivo da im dečko bude serijski ubica” postaje deo popkulturne stvarnosti.

Ipak, psihoterapeutkinja Suzana Krstić smatra da „identifikacija sa likovima iz filma ili realnim serijskim ubicama pomaže da dobijemo dozvolu za sve sadržaje zabranjene zakonom ili normama sredine kojoj pripadamo”.

 

„To je odlična prilika da pustimo svoje najdublje i najskrivenije težnje da postoje u prostoru koji nikoga ne može realno ugroziti. Ljudska smo bića i nije nam strano da, pored lepote, u sebi čuvamo i najprimitivnije, mračne sadržaje. Ipak, to ne znači da će simpatije prema serijskim ubicama da motivišu nekoga da počini ubistvo. Za to je potrebna određena patološka predispozicija, kao i skup različitih psihosocijalnih faktora koji do toga mogu dovesti”, jasna je Suzana Krstić.

 

Međutim, ono što se u celoj toj priči oko mitologizovanja serijskih ubica preskače, zaobilazi i zaboravlja jesu upravo žrtve koje su ti unakaženi, pomračeni i nakaradni umovi ostavili iza sebe. Suzana Mur u svom tekstu za „Guardian” kaže da „Bandija već odavno nema”.

„Pogubljen je 1989, a sada je opet živ u našim umovima, besmrtan i seskualno privlačan. I sve se vrti oko njega. Ponovo. A možete li da mi kažete ime jedne, ali samo jedne, mlade devojke koju je on ubio?”, upitala je u svom tekstu Mur.