ZAŠTO MLADE U SRBIJI STEŽU OKOVI KOSOVA

ZAŠTO MLADE U SRBIJI STEŽU OKOVI KOSOVA

Teret Kosova decenijama se prenosi sa generacije na generaciju. Današnjoj generaciji mladih nametnuto je da prema Kosovu ima emotivan, pre nego racionalan stav, iako ogromna većina nikada nije bila tamo. Zašto je tako, pitali smo mlade ljude koji su zaista bili na Kosovu ili često idu tamo.

Piše: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs) // Foto: Xixa

Više niko ne može da ospori da je Kosovo postalo najčešća reč u svakodnevnici Srbije. Kosovo se predstavlja kao početak i kraj svakog problema. Ono se takođe nameće kao sinonim smisla života svih građana Srbije. Kosovo je crvena linija preko koje nijedan političar ne sme da pređe. Ono se ne predstavlja samo kao deo zemlje, vec kao kolevka, ikona, razlog i simbol našeg postojanja.

Interesantno je, kako je Nedeljnik preneo, da su pripadnici opštine Stari grad, koja važi kao srce građanske Srbije, rekli da će pre da izaberu Kosovo nego Evropsku uniju. Sa druge strane, sve vlasti, svaka na svoj volšeban način, tobože pokušavaju da reše taj problem.

Ipak, pisac i novinar Tomislav Marković u svom tekstu za Al Džaziru odlično je primetio da „ako politička opcija postavi Kosovo kao svoj prioritet, to nedvosmisleno znači da se neće baviti realnim problemima građana Srbije, već himerama”. Ali da je Kosovo i dalje tačka ključanja kod mladih ljudi pokazao je i poziv na linč pekara Mona Gjuraja iz Borče, kao i rutinska opsada festivala „Mirëdita, Dobar dan! u Beogradu, svake godine.


Zašto se već decenijama prenosi teret Kosova na mlade, Sofija Todorović iz organizacije BIRN je za Vugl kaže:

„Taj prenos se uči kroz obrazovni sistem, da ti uopšte ne stičeš nikakav utisak o tome šta se na tom Kosovu desilo, kako izgleda istorija odnosa Srbije i Kosova, već stičeš da je to deo naše teritorije, gradiš narativ da je to neko uzeo, da tamo žive zli ljudi, a kasnije se to samo nadograđuje kroz politiku i obrazovni sistem.“

Ona dodaje da „postoji jako mali broj institucija koje govore o problemu Kosova na otvoren i iskren način, gde predstave sve uzroke i posledice”.

„Pa da ti možeš da doneseš neku odluku i da izgradiš neki osećaj. Tako da, tehnički, on ti se usađuje, a pritom se vezuje za najdublji osećaj srpstva”, jasna je Todorović.

Na pitanje šta Kosovo u 21. veku tim mladim ljudima predstavlja, analitičar Boban Stojanović je odgovorio: „Velikom delu mladih verovatno ništa. Jednom delu sigurno da, jer kroz socijalizaciju, a delom i kroz formalno obrazovanje – Kosovo u jednom simboličkom smislu predstavlja važno mesto u identitetu države. Ipak, verujem da većini mladih, posebno onih rođenim sredinom i krajem devedesetih, a tek 2000-ih, pitanje Kosova nije nešto što ih zanima i apsolutno im ne predstavlja ništa, niti u simboličkom, a posebno ne u dnevnoživotnom smislu.”

On takođe smatra da „ukoliko se kosovski teret bude prenosio, budućnost će biti ista kao i do sada, i služiće za skretanje pažnje od životnih problema kojima smo opterećeni, a koje mnogi guraju ispod tepiha”.

„A javnost će godinama biti pod „opsadom“ kosovskog problema i načinima kako političari misle da ga reše. A za to vreme, mlade generacije gledaju samo kako da pobegnu iz zemlje i svoj život nastave u nekim uređenijim društvima“, izričit je Stojanović.

Sa druge strane, Luka Božović iz Helsinškog odbora za ljudska prava kaže za Vugl da je „daleko lakše da se razgovara o Kosovu nego o tome šta ćemo sutra da jedemo, gde ćemo da radimo i koliku ćemo platu da imamo”.

„Kosovo je pojam koji je postao izlizan i koji služi za političko potkusurivanje i tabloidnu politiku političkih subjekata. O zločinima ne razgovaramo, o sopstvenoj odgovornosti za zločine ne razgovaramo, a sve to je posledica onoga što mislim da je i današnja želja, a to je hoćemo Kosovo, a nećemo Albance”, kazao je naš sagovornik.


Božović ističe da „ogromna većina mladih nikada nije bila na Kosovu”:

„O Kosovu znaju samo ono što propaganda govori decenijama. Opet, mogu da razumem da kod jednog dela mladih koji su izbegli sa Kosova to može da bude, i jeste, emotivno pitanje. Ali radeći sa mladima godinama, kod njih vidim više racionalnosti u pristupu problemu Kosova nego kod onih koji sa Kosovom nikakve veze nemaju.“

Sofija Todorović pak vidi „najveći problem u tome što mladi ljudi kroz taj čvor kosovskog problema promatraju Kosovo, a ne obrnuto”.

„Celokupno kosovsko pitanje je mladim ljudima usađeno putem emocija zato što ne postoji način da se to uradi drugačije, jer kada bismo govorili o činjenicama, ne bismo stigli do željenog rezultata. Evidentno je da se svaka dominantna politika na ovim prostorima vodi time da se ne barata činjenicama, nego da se ljudima gradi emotivan odnos prema Kosovu. A emocija podrazumeva iracionalnost, a iracionalnost podrazumeva negaciju činjenica, a negacija činjenica dovodi do toga da nemamo ni bazičnu ljudskost kada razmišljamo o Kosovu”, rekla je naša sagovornica.

Međutim, Marko Milosavljević iz Inicijative mladih za ljudska prava na pitanje kakvu budućnost možemo da očekujemo ukoliko se taj kosovski teret prense na nove generacije je odgovorio da „već živimo taj prenos tereta”.

„To je živo blato u kome se davimo svaki dan. Posledice toga su da se slave ratni zločinci, češće u Beogradu, ali i u Prištini, da se preti pripadnicima albanske manjine u Srbiji i da se pogrdno nazivaju 'Šiptarima' dok sa druge strane ne postoje razvijeni mehanizmi integracije srpske i ostalih manjina na Kosovu.”

„Najgori scenario ako se nastavi sa prenosom 'tereta' jeste da budemo neki novi Kipar u Evropi, što znači beg iz ove zemlje, zaključio je Milosavljević.

?>