„Unbelievable“: Zašto je važno da verujemo ženama

Izgled i ponašanje žrtve ne mogu se uklopiti u neki kalup, ne ispunjavaju društvena očekivanja kako se nosimo sa preživljenim nasiljem. Ne plačemo sve. Ne tresemo se. Nemamo vidiljive ožiljke. Ali smo preživele i tu smo. Čekamo da nam poverujete. Hoćete li? Kada ćete? I zašto nećete?

Piše: Tamara Urošević / Foto: Netflix

Nekoliko meseci imala sam velikih problema sa spavanjem i strahom. Tih dana previše sam gledala Investigation Discovery, kanal gde se snimaju emisije o stvarnim, nasilnim događajima koji su se desili širom Amerike. Većina takvih priča (čitaj: stvarnih događaja nasilja) tiče se nasilja prema ženama – uhođenje, seksualno uznemiravanje, silovanja, otmicae i/ili ubistvom. Kao žena, nisam mogla da se ne poistovetim sa tim, pogotovo jer nije reč o fikciji već o istinitim događajima žena koje su preživele. A neke i nisu. Bez obzira što je reč o Americi, ni u Srbiji situacija nije drugačija – skoro svaka žena je u strahu da se noću vraća sama kući, skoro svaka žena je pretrpela neki oblik nasilja, svesna ili nesvesna.

I tako sam, poremećena od straha, danima spavala sa spuštenim roletnama budeći se u potpunom mraku. Budeći se nakon muke da zaspim od straha da me možda silovatelj čeka na terasi, ili da me je neko pratio do kuće. Nije mi čak ni smešno ni iracionalno kad kažem „silovatelj na terasi“ (šta, kao pašće s neba) jer znam da mnoge žene dele sa mnom ovo, ovaj osećaj, ovaj nagon za preživljavanjem. Jer život žene je nekad puko preživljavanje samo zato što je žena.

Prelazak na druge programe ili čak negledanje TV-a uopšte, nekoliko terapija, razgovora sa prijateljicama i odmakli dani, pomogli su da se izborim sa ovim i da koliko-toliko mirno spavam. Sve do nedavno. Počela sam da pratim Netflixovu seriju „Unbelievable“ – svako ko ju je gledao pretpostavljam da ima instant prevrtanje želuca dok ovo čita. E tako sam i ja.

Serija je napravljena po istinitom događaju. Prva epizoda prati priču maloletne, šesnaestogodišnje devojčice koja je preživela silovanje. Praznim pogledom dočekuje policajce, detektive, upravnike zgrada… I sada, bez namere da prepričavam šta se dešava u toj epizodi ili u čitavoj seriji, evo šta se dešava sa naracijom i suptilnim detaljima koji su prikazani u seriji: devojčica prijavljuje silovanje, prvo jednoj ženi objašnjava kako se sve desilo, zatim policajcu koji je došao, potom detektivu, potom osoblju u Urgentnom centru – svakome istu priču, više puta samo par sati nakon što je preživela nasilje. Zatim odlazi u policijsku stanicu i detektivi od nje traže da opet sve to ponovi kako bi snimili, i ono gde se najbolje vidi bes/nemoć/apsurd/bezobrazluk (koji dolazi od državanih organa) jeste u njenom pitanju „Opet moram sve da ispričam što već jesam?“. Da vam prevedem – opet moram da prolazim kroz ovu traumu sa kojom moram da se izborim, za koju nisam kriva a vi me birokratskim procedurama, ljudskom neosetljivošću i nemarljivošću dodatno retraumatizujete?

Da, moraš. Jer ne znamo kako da ti verujemo. Jer nisi dovoljno plakala, a to se od žrtve očekuje. Jer ne deluješ kao da se to stvarno desilo. Jer nema fizičkih dokaza da se to desilo jer te je silovatelj nakon nekoliko sati silovanja okupao celu kako bi uništio dokaze. Jer si devojčica i možda lažeš, tražiš pažnju. Jer smo te na kraju i ubedili da si to možda i umislila, izmislila, sanjala. A ne znamo da se ti tako boriš sa traumom. Ne znamo da jedna devojčica možda želi da je sve to sanjala, da od parallišućeg straha nije zapamtila sve detalje koji vi kao državni organi treba da istražite. Ali znamo da ćemo te tužiti za lažno svedočenje, da ćemo želeti tebe da pošaljemo u zatvor umesto da radimo svoj posao. A onda potom, ne znamo da ćeš izgubiti sve prijatelje, svo poverenje ljudi jer ćete mediji kao lešinari razvlačiti po novinama i da ćeš poželiti da se ubiješ. Jer te mi nismo ubili, još uvek.

sta uzrokuje silovanjeŠta uzrokuje silovanje: Grafikon

Izgled i ponašanje žrtve ne mogu se uklopiti u neki kalup, ne ispunjavaju društvena očekivanja kako se nosimo sa preživljenim nasiljem. Ne plačemo sve. Ne tresemo se. Nemamo vidiljive ožiljke. Ali smo preživele i tu smo. Čekamo da nam poverujete. Hoćete li? Kada ćete? I zašto nećete?

Opet ne mogu da spavam, silovatelj me čeka na terasi, a nema ko da me spasi.

NAPOMENA: Ako ste vi ili neko koga znate preživeli ili preživljavate seksualno nasilje, spisak telefona za pomoć nalazi se na ovom linku