TOP PET FLOSKULA OMLADINSKOG SEKTORA U SRBIJI

TOP PET FLOSKULA OMLADINSKOG SEKTORA U SRBIJI

„Čudna je i nekako dirljiva privilegija biti u društvu toliko mladog sveta, nisam najsigurniji iz kog razloga valjda sve što godinama radimo u sektoru – radimo zbog njih, pa eto direktne prilike da oslušneš je li išta imalo smisla i svrhe, čuješ na koju društvenu mrežu posle fejsbuka i instagrama svi prelaze i testiraš koliko si zapravio omatorio.“

Piše: Samedin Rovčanin // Foto: Pixabay

Izvor: Koms.rs

Pre nekoliko dana sam imao priliku da budem učesnik jednog događaja u organizaciji civilnog sektora i nekoliko respektabilnih međunarodinh tela. Pristojnost mi nalaže savladavanje potrebe da navedem o kom događaju se radi, na kraju krajeva, organizatori nisu mnogo krivi. Valjda. U publici stotinak mladih ljudi, po izgledu bi se reklo, srednjoškolaca, iz nekoliko zemalja nam regiona. Čudna je i nekako dirljiva privilegija biti u društvu toliko mladog sveta, nisam najsigurniji iz kog razloga valjda sve što godinama radimo u sektoru – radimo zbog njih, pa eto direktne prilike da oslušneš je li išta imalo smisla i svrhe, čuješ na koju društvenu mrežu posle fejsbuka i instagrama svi prelaze i testiraš koliko si zapravio omatorio.

Ešalon govornika na ovom događaju velikog formata nije bio čudan i dirljiv, naprotiv, bio je samo čudan. Oni su me, tačnije njihova obraćanja i prezentacije, bez ikakvog osećaja i šarma i potakli da napišem ovaj tekst.

Fraze i opšta mesta nisu ništa novo u diskursu bilo kog sektora u bilo kom delu zemljine kugle. Ako me pitate kao filologa, reći ću da se radi o lenjosti i odsustvu jezičke kreativnosti. Ali jednako tako priznajem da, u onim trenucima kada znojavog čela gutamo knedle i brzinom svetlosti smišljamo šta će sledeće izaći iz naših usta – svi s vremena na vreme pribegnemo spasonosnim frazama koje ne (moraju da) znače ništa. Ključ je, kao uostalom i u svemu drugom – u meri! Zapravo, ključ je u svesti da je frekventnost ispraznih sintagmi obično obrnuto proporcionalna broju aktivnih slušalaca, pa što se više koprcamo oko opštih mesta – to je manje mentalno prisutnih. Neporecivo da je važna i kategorija KAKO nešto kažete: prozodija, pauze, stil pa i lični šarm ali tu bih već bio subjektivniji više no što pristojnost dopušta.

U konkretnom slučaju događaja sa početka, klinci za mojim stolom su bili zainteresovaniji za lokaciju šoping mola u Rajićevoj nego za poruke većine govornika, uz nekoliko retkih izuzetaka. Da budem iskren, iako u šoping mol obično zalazim jednom u godinu dana kad me pozovu na neki rođendan ili svadbu, i sam sam podlegao potrošačkom vapaju da spasim nešto malo preostalih neurona od tragično-praznih floskula.


1. Mladi su naša budućnost

Ova je najrasprostranjenija sigurica, premijum verzija onoga „na mladima sve ostaje“. Kad ne znaš šta bi rekao, bez obzira na kontekst, a ti zaviči da su mladi naša budućnost. Ako ubaciš dve-tri dramske pauze između svake reči i oboriš intonaciju na kraju, može da zazvuči i poetično, eto tebi aplauza. Da budemo realni, ovakvoj poruci je teško oponirati a jednako je zahtevno i pronići u njen smisao. Egzistencijalno gledano, mladi jesu naša budućnost, reprodukcija iz biologije u osnovnoj školi. „Stating the obvious“ rekli bi englezi. Šta ako je, ipak, govornik ovo mislio kao metaforu? E tu se javlja barem jedan problem. Ako uzmemo da budućnost označava vreme koje tek treba da se dogodi, dakle nastavak/unapređenje/održivost i u tu jednačinu ukalkulišemo statistike o rapidnom odlasku mladih iz zemlje, nameće se pitanje kakva je to budućnost bez mladih? „Nikad nije bilo da nekako nije bilo“, pisao je Miroslav Krleža, dakle, nekakve budućnosti i nekakvih mladih će zasigurno biti. Ali „mladi su naša budućnost“ odiše poletnošću i optimizmom za koji je pitanje da li ima pokriće u realnosti. Ako ga nema, zar onda nismo ironični ili još gore, bezobrazni?


2. Mladi su naša sadašnjost

Ovo je već nešto sofisticiraniji pristup! Skontao si da je fraza broj 1 upečatljivi mejnstrim i da šalje talase za momentalno puštanje klipova „POD MAČ BATO“ Miroljuba u radijusu od petsto metara, pa u duhu epohalnog otkrića obznanjuješ urbi et orbi kako je budućnost ipak daleka i neizvesna pa o mladima moramo da brinemo odmah, ne časeći časa. Otvorimo flašu šampanjca za još jedno, jubilarno otkriće Amerike. Nećemo biti previše kritični iako i ova fraza spada u „stating the obvious“ kategoriju osim u slučaju kada je izgovara neko ko može na tu sadašnjost direktno da utiče. Obično se koristi kada se završava obraćanje, rekli smo sve što smo imali, pa eto da završimo još jednim svečanim podsećanjem da živimo, vozimo se sa nekim mladim svetom po GSP-u i toga treba da smo svesni. Ok, i? Zašto, za promenu, ne bismo počeli obraćanje sa „Mladi jesu naša sadašnjost i tu sadašnjost ćemo u narednih 5 godina da unapredimo kroz sledeće ideje“ pa onda rafalna paljba konkretnim i konciznim predlozima? Živim s tom nadom.


3. (Sistemska) briga o mladima

Ova rečenica mi momentalno izaziva jako živopisnu sliku u glavi: napolju pada kiša a mačka se sa svojih 5 sitih mačića zavukla ispod kola i svi bezbrižno spavaju. Ok, Samedine, ovo pomalo dodiruje granicu patetike. Da, baš kao i fraza briga ili sistemska briga o mladima u Srbiji. Sistemska briga svedena na puko postojanje Zakona o mladima (nije li jedini benefit Zakona o mladima utvrđenje da su mladi sva lica između 15 i 30 godina?), Nacionalne strategije za mlade ili Akcionih planova za mlade (koji se, uzgred budi rečeno, nikada nisu dovoljno adaptirali prateći specifičnosti lokalnih zajednica). Sistemska briga o mladima nije jednoznačan pojam, tri čoveka daće pet potencijalnih definicija šta jeste. Ali verujem da jedno nikako nije: usvajanje kvalitetnih ili nešto manje kvalitetnih dokumenata koji predviđaju puteve ka unapređenju položaja mladih i potom beskrajno i logoreično hvalisanje postojanjem tih dokumenata od kojih se konkretna vajda za mladog čoveka meri na mrvicu.


4. Da mladi ostaju u Srbiji

Teška vremena, prijatelju moj. Nigde se ne gužva gibanica k’o kod majke, nigde se brže ne završava fakultet nego na Megatrendu, nigde vicevi nisu masniji nego na slavi kod tvog ujaka. Ali godinama slušaš priče o Švajcarskoj gde ljudi pojma nemaju ko im je predsednik a žive ko kraljevi, o Švedskoj gde je internet 25 puta brži nego kod tebe i u glavi, prirodno, počinje da se rađa konflikt i da te nagriza radoznalost gde je bolje. Ko bi drugi da ti razreši dilemu do neharizmatični govornik na događaju koji, usplahiren prilikom da se „obrati ovako važnom skupu“, nalazi patriotskom dužnošću da mladi rođeni u Srbiji – ostaju u Srbiji. Od čega će i gde da se školuju, kako će da reše stambeno pitanje, gde će da se zaposle ako se ne učlane u političke partije, ma polako, biće jednom i ta sistemska briga o mladima. Bude i kreativnih koji nevešto posegnu za Aleksom Šantićem i stihovima „Ostajte ovdje“, naivno pretpostavljajući da sudbinske poruke iz prošlosti mogu odneti prevagu nad prosečnom Irskom platom od koje možeš da platiš kiriju, račune, gorivo, letovanje van Paralije, sve što ti treba za hobi i da ti ostane za komplet knjiga Alekse Šantića. I to u tvrdom povezu.


5. Podizanje kapaciteta

Već izvesno vreme ne postoje „problemi“ samo „izazovi“, slabo ima „napretka“ ali „akceleracija“ iskače iz frižidera, tu i tamo stidljivo proviri neki „razvoj/učenje“ ali zato „podizanje kapaciteta“ prosečna NGO osoba sanja barem dvaput mesečno! „Podizanje kapaciteta mladih za aktivno učešće u društvu“, reče govornica k’o dobar dan i potrča dalje kroz svoju besedu. Za pomalo staromodnog tipa poput mene, podizanje kapaciteta/razvoj/učenje bi moralo da ima neki plan, a plan bi morao da ima neke indikatore a tu bi moralo da postoji i neko istraživanje. Ma kakvi! Ali tek smo na pola problema (a ne izazova), šta ćemo sa aktivnim učešćem mladih u društvu? Statistike godinama ukazuju da mladi nisu zainteresovani a i ne trebaju nam statistike, empirijski priupitaj prosečnu mladu osobu jesu li joj važnije slike ceđenog kivija na instagramu ili sednica školskog parlamenta. Postavlja se pitanje da li mi mlade ljude znamo da razumemo. Da li kada spominjemo aktivnu participaciju mladih zapravo pričamo o nama poznatim, konvencionalnim načinima participacije? Da li je sve o čemu pričamo i u šta se kunemo imalo blisko novim mladima i zašto nije?

?>