Šta je za ljude iz Srbije utisak decenije na izmaku

„Deceniju za nama obeležili su događaji iza kojih smo listom ponavljali „ovo nema nigde“ i „ne može gore“, pa se isto tako listom ispostavljalo da i te kako ima i da i te kako može.“

Piše: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs)

// Foto: Pixabay

 

Internet već uveliko bruji kako polako ulazimo u „dvadesete“ godine. Iako smo i dalje u drugoj deceniji, svi već drugačije gledaju na nadolazeće dvehiljadedvadeste. Za neke je to samo broj, za druge novi početak, a za treće početak kraja. Međutim, ostaje pitanje šta se desilo u stvari tokom „desetih“ godina. Svakome su proletele drugačije, ali, opet, u razgovoru sa nekolicinom ljudi iz Srbije, može se steći i neka šira slika o tom periodu koji je na ivici da postane deo (smetlišta) istorije. Novinar Vugla priupitao ih je šta je to što je ostavilo na njih najveći utisak između 2010. i 2019. godine.

Jelena Anasonović, aktivistkinja

Iako smo na pragu treće decenije 21. stoleća, osim što sada možemo uz pomoć jednog pametnog telefona, Erazmus razmene i malo znanja engleskog reći da smo uhvatili korak sa svetom, i da tako stižemo do svih novotarija koju nam je ova dekada donela. Ova poslednja decenija u Srbiji donela je i puno razočaranja izazvanih iluzijom „ekspresno boljeg sutra“, jer smo se samo naizgled odvojili od tavorenja iz devedesetih i lekcija koje smo tada naučili, a zapravo je realnost mnogo drugačija – meni najbliži sve veći odlazak vršnjaka, mladih ljudi, zbog kojih i moj rodni grad Zaječar među desetinama drugih mesta izgleda kao grad duhova, rastuće desničarenje, čak i privid patriotizma pod krinkom koketiranja sa ekstremnim „anti“ u svim oblicima.

Pored svih loših što svetskih, što domaćih persona i pojava, od Vučića, preko Trampa, do potresnih scena tokom pika migrantske krize i bombaških napada, dogodile su se i neke lepe stvari – ljudi su počeli da se bave klimatskim promenama, ulaže se u nauku i medicinu. Domaćoj publici se napokon predstavljaju neki novi umetnici i trendovi, sve je manji otklon zajednice kada kažete da ste feministkinja ili gej. Možda nam se usput omakne koji ukinuti, pa vraćen Utisak nedelje, sa donekle izgubljenom oštrinom i nepristrasnošću, koji zatamljeni džip pred izbore ili moderni šerifi na svim nivoima koji kinje i izrabljuju sve koji malko drugačije misle, ali, gle, nije toliko strašno, jer ipak živimo na brdovitom Balkanu.

 

Stefan Milosavljević, student FPN-a

Ostvarenje radikalskog sna: da Zemun postane juče, a radikalska Srbija danas. Dolasak na vlast Aleksandra Vučića označavao je početak restauracije starog režima i poništavanje dotadašnjih rezultata demokratizacije. Presude Karadžiću, Mladiću i Šešelju, ali i okončanje rada MKSJ. Pojava nacionalističke opozicije oličene u Savezu za Srbiju koja svojim postojanjem diskredituje smisao opozicije. U svojoj politici radikalnija, a u svom delovanju nesposobna. Blokiranje otpočinjanja pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom od strane Makrona – pretnja destabilizaciji Zapadnog Balkana i otvaranju prostora sve većem uticaju Rusije, Turske i Kine.

 

Lana Avakumović, zamenica glavnog i odgovornog urednika portala „Talas“

Pre svega, jedno „nepopularno mišljenje“: kako ne postoji „nulta godina“, tj. naše računanje vremena počinje od 1. godine, matematički, nova decenija počinje 1. januara 2021, a ne 2020. Hvala na pažnji.

A šta je obeležilo deset godina iza nas – mogla bih da kažem da je u slučaju Srbije to postepeno, u poslednjih par godina progresivno erodiranje demokratije, ali time nas svakako redovno bombarduju naslovnice nedeljnika. Umesto toga: svet je neuporedivo bolje mesto danas nego na početku decenije. Izvanredan napredak tehnologije (medicine, povezivanja, informacija na dohvat ruke) nam daje više mogućnosti nego ikada da na individualnom nivou osvajamo slobodu i biramo kako će nam izgledati život. A bolji pojedinci čine bolje društvo.

U mom slučaju, proteklih deset godina obeležilo je učenje sledećih lekcija: 1. nemaš izgovor da svakog dana ne budeš bolji nego prethodnog, 2. u svakom danu možeš da pronađeš nešto lepo i 3. lična odgovornost će spasiti svet.

 

Sofija Todorović, BIRN Hub

Recimo, ima jedna misao koja me ne napušta: Istinu je pojela interpretacija, ali sveukupno imam 3 utiska. Kad kažem istina ne mislim na neku univerzalnu spasonosnu stvar u jednini, ne. Mislim na čitav niz istina oko kojih smo se dogovorili da to jesu pa onda one koje bi trebalo da su rasterećene mržnje iako bole, koje bi trebalo da motivišu, da vode ka boljem sutra a ne gorem danas i sutra i prekosutra. Dominantne interpretacije stvarnosti kojima smo bombardovani jednostavno nisu korisne i uglavnom su vrlo neistinite.

Druga stvar je borba, borba sa vlašću i svim nepravilnostima i represijama kojih se niko više ni ne stidi, sram je propao kao kategorija. Onda borba sa onim što se naziva opozicija, da se sa vlašću ne bi borili istim i gorim metodoma, onda borba sa raznim nekim ljudima, mojim, njihovim, tuđim, da nešto objasnim poput: Jeste on je gej ali on je potpuno normalan i isti kao normalni ljudi, jeste on je Albanac ali ne možemo zbog toga da ga ugrožavamo.

Treća stvar je da sam ja i dalje tu rešena da radim najbolje što znam, i da postoje neki mladi ljude u ovoj zemlji, u ovom regionu,u koje jedino vredi ulagati i kojima se treba posvetiti. I treba raditi na tome da oni razumeju šta im govorimo, a u suprotnom možemo da nastavimo da pričamo sami sa sobom.

 

Eva Škorić, DJ-ica

Ako se misli za mene kao lično mene onda adulting. Što se tiče društva, jezive političke struje koje uzimaju maha globalno, a ne samo kod nas. A što se tiče kulture, digitalizacija i hiperprodukcija.

 

Marija Šehić, novinarka TV N1

Deceniju za nama obeležili su događaji iza kojih smo listom ponavljali „ovo nema nigde“ i „ne može gore“, pa se isto tako listom ispostavljalo da i tek kako ima i da i tek kako može. Ako konačno u deceniji pred nama prestanemo da se iščuđavamo, možda nam sine i neka ideja šta da radimo. Videli smo u proteklih deset godina i koliko su ljudi spremni da trpe i ćute i koliko im je kratko pamćenje, ali nismo videli gde je granica. Možda nam se to nekim čudom ukaže u 2020-im.

Jelena Diković, novinarka lista „Danas“

Prethodne godine mog života obeležio je Aleksandar Vučić i njegova svita bahatih, korumpiranih, kriminalnih, bezobzirnih i uz to ultra neobrazovanih saboraca/kinja. S nevericom sam posmatrala Vučićev uspon, i dalje s nevericom posmatram šta mu sve prolazi – od afere do afere i opet ima masu njih koji će da glasaju za njega. Eto, skoro sedam godina izveštavam samo o budalaštinama Vučićevog režima, jer nisu u stanju da urade jednu normalnu stvar za ovu nesretnu zemlju.

A šta drugo očekivati od interesnih političara, ratnih profitera i ratnih zločinaca sem da narede svojim fantomima da razruše Savamalu, da narede da poleti helikopter sa bebom i šest odraslih, a potom ne odgovaraju za pad helikoptera i pogibiju svih koji su u njemu bili, da plagiraju diplome, da razruše pola Beograda i naprave ono ruglo od Trga republike, da izbacuju ljude iz domova za nekilko hiljada dinara, da im braća vode korupcijske poslove, a očevi prodaju oružje, da prete i hapse sve koji im se suprostave, da im preko 100 ljudi dnevno napušta Srbiju, da ih baš briga što udišemo najzagađeniji vazduh u svetu, što je javni prevoz očajan, što je zdravstvo najgore u Evropi i što uskoro neće imati ko da nas leči jer svi pobegoše u inostranstvo, što su ulice pune smeća, što je siromaštvo ugrizlo mnoge porodice, što žene biju i ubijaju muževi i partneri, što štite pedofile i zlostavljače iz SPC…

Dakle, Vučić mi je obeležio dvehiljadedesete, nadam se da će 2020. da mi obeleži isto on, ali u zatvoru.

 

Jelena Lalatović, književna kritičarka

Protekla decenija obeležena je jednom od najsurovijih ekonomskih kriza, pa je sve bitne događaje neophodno staviti u taj kontekst. Iako deluje da je u Srbiji i u regionu situacija manje „zanimljiva“ nego u svetu, mislim da ne treba da zaboravimo da nam je protekla decenija donela prvi generalni štrajk od rušenja Miloševića – iako je generalni štrajk protiv donošenja novog Zakona o radu u junu 2014. bio više simboličnog karaktera nego pokazatelj realne snage radničke klase u Srbiji. Deceniju za nama u Srbiji je obeležilo sve snažnije urušavanje radnih prava, nasilno iseljavanje ljudi iz jedinog doma, sve veće siromaštvo. 2014. ću pamtiti i kao godinu poplava, što je opet simptom globalnih ekonomskih kretanja i njihovih posledica – klimatske katastrofe.

Svakako, period od 2010. do 2020. jeste i period velikih migracija, a mislim da je izbeglička kriza, koja kontinuirano traje više od 5 godina, nešto što oblikuje milione života i u svetu i kod nas. Bilo je, neosporno, i nekoliko inspirativnih pojava, kao što su uspon radikalne levice u Grčkoj u periodu 2014-2015, što je dovelo u pitanje legitimnost međunarodnih finansijskih institucija poput Evropske komisije i MMF-a. Na tom talasu osnažene su i proradničke struje u Demokratskoj stranci u Americi, odnosno u Laburističkoj partiji, koja je, nažalost, krajem ove godine pretrpela ogroman poraz na poslednjim izborima.

Čini mi se da se svi opisani događaji na razini svakodnevnog iskustva mogu ukratko opisati kao osećanje da je svakog meseca ili svake godine život u protekloj deceniji postajao osetno teži, nepravda svakodnevna, ali da se još uvek ne predajemo. U duhu novih početaka, mislim da je važno setiti se da je deceniju za nama obeležio i najmasovniji ženski štrajk u istoriji, u Španiji 2017.godine. To nas obavezuje na otpor. I uliva nadu.

 

Jelena Radivojević, novinarka KRIK-a

Od 2010. do danas sam iz srednje škole preko fakulteta i kafane stigla u KRIK. Na globalnom planu izdvojila bih da nam je postalo normalno da gledamo skok sa ivice svemira ili automobil koji kruži oko planete na kojoj ljudi i dalje umiru zbog siromaštva. Čini mi se da se neke stvari ipak pokreću, imamo feminističke ustanke širom sveta, kao da građanske akcije ima mnogo više. U Srbiji smo došli od krvavog Prajda do jedne lepe porodične manifestacije. Beograd je, nažalost, ružniji i prljaviji, ali zato Partizan ponovo igra prelepu košarku.

 

Ivan Kačavenda, muzičar

Oduvek me je latentno opterećivala ta potreba da se vreme obeleži brojevima. Rođendani, godišnjice i, evo – dekada koja je za nama. Da, lakše nam je kad nešto zaokružimo i imenujemo brojem, u to nema sumnje. Bez obzira na moj mali strah, nekada je veoma lekovito to učiniti. Možda tako bude i sad.

Prvi moj utisak je politička promena u zemlji u kojoj živim. Došli su nam mediokriteti, koji su dugo čekali trenutak u kom će nam se u svoj svojoj prosečnosti svetiti zbog različitih sopstvenih nedostataka i inferiornosti. Ali njihov lažni balon podrške smanjuje se, evo, kako vreme odmiče. Čeka nas nova velika promena. Živi bili pa videli.

Drugi utisak je lična odluka da počnem da objavljujem pesme koje pravim. To je bila jedna strašna evolucija, koja i dalje traje. Svašta sam saznao o sebi. Ali najviše to da prihvatim i zavolim promenu kao takvu, tu konstantu u našim životima. I da ja sam budem promena. Iz ove perspektive sad, sa 32 godine, cenim da nikad neću prestati da pravim pesme.

I treći je intimne prirode. Osobe koje su prošle kroz moj život promenile su ga i zarotirale tako da više nikad ne budem isti. Hvala im na tome. Velike i malo manje velike ljubavi. Isto kao i s muzikom, svašta lepo i svašta ružno o sebi sam saznao. Dakle, lekovito.

Za kraj. Ne treba da zaboravimo da je vreme jedan od najapstraktnijih koncepata i da brojeve ne treba da shvatamo previše ozbiljno. Neka se završio jedan period. To nikako nema veze sa mnogo tajanstvenijim unutrašnjim procesima i periodima kroz koje prolazimo na ličnom planu. Menjajte se i budite bez brige.

 

Marija Ratković, teoretičarka kulture i medija

Jao, puno stvari je obeležilo – naravno najviše pop kultura. Dvehiljadedesete biće zapamćene kao eksplozija potpunog ludila u svim smerovima – Kanje Vest je najbliže prišao pojmu samoaktuelizacije jer se ostvario u svim poljima od javnog blamiranja, genijalnih albuma, modnih eskapada, govora o problemima mentalnog zdravlja i lečenju do kontroverznih vapaja dajte mi puno para, i neverovatnih šopinga, i rijaliti života sa Kim Kardašijan, i njihovo puno dece koje su rodile i Kim i surogat majke. Sve u svemu – savremenost.

Jutjubom su carevali make-up tutorijali i zvezde kao i njihovi skandali, ASMR je imao veliki proboj u mejnstrim, umesto radija došli su podkasti, skala roda i seksualnosti se rastegla i to naočigled svih, čak su se i neki reperi autovali kao homoseksualci. NBA je otvorio vrata za žene na poziciji trenera, serije su preuzele primat nad filmovima a mi smo svi postali navučeni na servise za gledanje – a netflix & chill je novo „slušanje ploča kod mene“. Počeo je i završio se GOT a ljudi se i dalje svađaju oko svega na netu. Fejsbuk je postao mesto za tetke, babe i dede a sva zabava se preselila na Instagram gde selfi više ne da nije blam, nego je sto puta bitniji od hrane koja je početkom decenije bila gotovo isključiva funkcija ove mreže.

Svi putuju, svi profi edituju fotke, noge su nam duže a iz nekog razloga popularno je da slika izgleda ko sa pokvarenog filma ili VHS kasete iz prošle ere. Hijaluron je doživeo procvat ali i sve ostale vrste hidriranja, izgibosmo u fitnesu i zdravoj ishrani.

Rak je izlečiv – doduše ne alkalnom ishranom, alergije nas kao vrstu cepaju a roboti već uveliko rade sve od čišćenja kuće do operacija glave i vrata. U svemir se nismo još odselili iako se Elon Mask nešto loži – kao i svi ostali novokomponovani bogataši koji su terorom svojih startapova podigli cenu stana u San Francisku. Hvala 2010s što su nam pored raznih ludaka i čudaka vratile feminizam, donele zdravu Britni i Čia Puding, putovanja, Malalu, Gretu, Cardi B i seriju „Euphoria“, puno lepih boja i šminke, ne zaboravimo ombre i ceo šamanski skup lajfkoučinga, majndfulnesa i milijardi zarađenih influensom potrošenih na bitkoin.

 

Saša Dragojlo, novinar

„Dok staro umire, a novo se ne može roditi, nastupa doba čudovišta“, poznata je izreka Antonija Gramšija, a koja savršena opisuje dekadu na izmaku.

Nakon što je 2008. izbila svetska ekonomska kriza, učinilo se da je konačno sazrela misao da predatorski kapitalizam uništava čitava društva, pojedinca, pa i planetu zemlju, a sve radi bogaćenja malog broja najprivilegovanijih “građana sveta“. I da nam treba korenita promena društva u ono koje radi za sve, a ne za pojedine. Velike „demokratske“ zemlje su potpuno razotkrile svoje pravo lice i pokazale da se iza demokratije i ljudskih prava krije samo goli interes – a o čemu dosta govore npr. sudbine Džulijana Asanža i Edvarda Snoudena.Međutim, na kraju 2019. možemo reći da su dašci otpora i nade – pokreti „Okupiraj Volstrit“, prvobitni uspon Sirize, Me too pokret, klimatski pokreti, socijalistički poduhvati u Južnoj americi, ali i još uvek tinjajući „Žuti prsluci“ – ostali samo to, dašci nade koja, ako ništa, poslednja umire.

Sistem je na tu pretnju odgovorio kreiranjem više grana postmodernog fašizma – od Trampa preko Bolsonara do Erdogana – gurajući osiromašene građane staroj lošoj praksi deranja žrtvenog (a prečesto nedužnog) jarca. Ipak, kriza imperijalističkog Zapada koja se manifestovala i u izbegličkoj krizi, ekonomskoj recesiji, jačanju (i belog hrišćanskog i islamskog) terorizma, ali i ustoličenja Kine kao globalne velesile, nije završena, i zato ni sledeća decenija definitivno neće proteći mirno.Možemo reći i da smo u ovoj deceniji konačno shvatili da smo zarobljeni u tehnologiji i sveopštoj prismotri, da je kapitalizam još dublje zašao u naš privatni život i slobodno vreme, a da je industrija zabave postale sve kvalitetnija.

Dok svet propada, možemo da strimujemo predivne serije i filmove na Netfliksu i HBO-u, je l’ da? Plašim se da smo nakon ove decenije postali osvešćeniji, ali ciničniji, tj. da znamo sve, ali smo preslabi i previše uronjeni u potrošačko društvo i zavezani borbom za opstanak, da bi bilo šta uradili povodom toga. U tom ruhu, ova decenija nam je donela desetine sjajnih serija, roman „Sloboda“ od Džonatana Frenzena, književnu trilogiju Elene Ferante, konačnu pobedu hip hopa u pop kulturi, i ulazak FK Crvene Zvezde u Ligu šampiona.

Što se tiče Srbije, donela nam je Vučića i „zlatno doba“ kriminala, nejednakosti, bezočnih laži i jačanje stava “ko zadnji izađe nek ugasi svetlo“.

 

Luka Božović, autor podkasta „Dva i po analitičara“

Imao sam 20 na početku ovog perioda, sada imam 30. Od toga, sedam godina se moja generacija i ja borimo da nešto sebi napravimo od života uprkos Vučićima i sranju od zemlje u kome živimo. I sve što je bilo ko stvorio, stvorio je uprkos ovoj zemlji. Najbolji prijatelj je napustio zemlju sa svojim doktoratom jer ovde nije imao uslova da se bavi naukom.

 

Galeb Nikačević, glavni i odgovorni urednik portala „NOIZZ“

Iskreno, za mene je najveći utisak u poslednjih deset godina činjenica da je zakon o socijalnoj zaštiti promenjen i donesen 2011. godine i da od tada do dana današnjeg ništa nije učinjeno da se očajan status ljudi sa smetnjama u razvoju i invaliditetom promeni. Žive izolovani, otuđeni, zapušteni, zaboravljeni, zlostavljani na sve moguće načine, oduzetih osnovnih ljudskih prava, seksualno eksploatisane žene sa smetnjama (i muškarci), bez svog glasa i bez ikakve brige javnosti za njih. Doslovno nikada nikome nisu nikakva tema, a biološke porodice koje se staraju o svojim srodnicima biološki stare, pa se nadaju da će oni umreti pre njih, da se ne bi plašili sudbine koja ih čeka. I to je za one koji su „imali sreće“, a šta je sa onima bez ikakvih staratelja, kojima je država staratelj i koji su nabijeni po institucijama, o tom tamnom vilajetu nemam snage ni da govorim.

 

Snežana Čongradin, novinarka lista „Danas“

Protekle dvehiljadedesete obeležile su isključivo posledice početka devedesetih, bez ikakvih intervencija, vanrednih ljudskih i neljudskih napora da se kao društvo izmestimo iz okolnosti politike ratnih zločina, genocida i etničkih čišćenja. Ne samo da je vlast ista kao u to srpsko-agresorsko vreme nad državama bivše Jugoslavije, tokom ratnih devedesetih, nego je i opozicija ista, dvadeset godina posle petooktobarske revolucije. Zajedničkim snagama rade na zataškavanju ratnog profiterstva, izbegavanju odgovornosti i davanju prilike da se u ovo – post-ratno vreme – nastavi sa krađom, manipulacijom i drpanjem preko grbača jednog od najsiromašnijeg naroda u Evropi. Za mene, kako vidim društvenu situaciju, ništa se ne menja unazad tri decenije.