Psihoterapija: Najteže je suočiti se sa istinom

Razgovarali smo sa mladim ljudima koji su imali iskustva sa odlaskom kod psihoterapeuta. Pričali su nam kada su krenuli, koliko su često išli, zbog čega su i kako su shvatili da im je potrebna pomoć, šta su dobili terapijom i kako izlaze na kraj sa cenama ove vrste pomoći.

Nije lako krenuti na psihoterapiju. Potrebno je dosta vremena da bi se skupilo dovoljno snage i volje da se uopšte shvati da je potrebna nekakva vrsta stručne pomoći. Mnogi ostanu u senci sopstvenih psihičkih poteškoća, jer ne žele da budu označeni, etiketirani ili osuđeni, ako bi se odlučili na takav korak. Ono što se provlači između redova jeste da mahom svi imaju tihu potrebu i želju da krenu na razgovore kako bi poboljšali svoje mentalno zdravlje. A razloga je mnoštvo, kao što je isto toliko i opravdanja zbog kojih mnogi to još nisu uradili.

Prema navodima dnevnog lista „Politika” tek svaka deseta osoba je išla na psihoterapiju, a prema pisanju britanskog lista „Guardian” sve više mladih ima problem sa mentalnim zdravljem. Međutim, razgovarali smo sa ljudima iz Srbije koji su imali iskustva sa odlaskom kod psihoterapeuta. Pričali su nam kada su krenuli, koliko su često išli, zbog čega su i kako su shvatili da im je potrebna pomoć.

Jelena Petković (29)

Trebalo je da prođe dosta godina, čitanja na netu i razgovora sa prijateljima, koji su na edukaciji za psihoterapeute, da bih neke svoje probleme prepoznala, i to kako se osećam registrovala kao nešto zbog čega bih u jednom trenutku, kad budem imala pare otišla na psihoterapiju. Prvom prilikom kad sam počela da radim za iole pristojnu platu sam i krenula, jer mislila sam da imam malo teži period prilagođavanja, htela sam da radim na separaciji od roditelja, na samopouzdanju, odnosno na ličnom razvoju.

Prvih mesec dana nisam mogla da se opustim i terapeutkinja je to videla. Duboko u meni je bila ta predrasuda, da na psihoterapiju idu ludaci.

Tu smo došli do mnogih mojih strahova i imenovanja stvari, koje sam godinama vukla kao što su depresija, anksioznost, trauma usled preživljenog nasilja, desenzitacija.

Dve godine sam išla skoro svake nedelje. I jako mi je pomoglo, da prepoznam neke stvari kad krenu, da shvatim nad kojima imam moć, nad kojima nemam. Ne plašim se manje, samo sam sad opuštenija sa svojim strahom i osećam se funkcionalnije.

Najteža stvar je ta što moraš da se suočiš sa istinom, a mnogi ljudi to ne žele, i dok nisu spremni na to ni ne treba da krenu sa terapijom. Takođe, shvatila sam i da u okruženju, posebno radnom, imam osobe kojima je ozbiljno potrebna psihoterapeutska pomoć, jer svoje probleme prelivaju na ostale, često kroz mobing.

Jasmina Janjić (27)

Na terapiju sam prvi put krenula krajem 2015, nakon višemesečnih napada panike i anksioznosti koja je ozbiljno pretila da me parališe.

Ne znam da li je to gore ili bolje, ali prividno sam bila funkcionalna i ljudi oko mene nisu primećivali da se nešto dešava. Kad sam shvatila da se mesecima ponavlja jedno te isto: budim se sa čvorom u stomaku, sa strahom od svega i jakim lupanjem srca, rešila sam da odem po uput za psihologa.

Moja prva psihološkinja radila je u državnoj bolnici, mlada je i puna strpljenja, sistematična i, iako smo vremenski bile prilično ograničene, uspela je da dopre do mene i da me nauči osnovnim mehanizmima savladavanja napada panike.

Posle nekoliko meseci, kad su napadi skoro sasvim prestali, sećam se da sam pomislila: „Čoveče, pa ja sam sve vreme mogla da živim bez onog osećaja.”

U početku smo se viđale na nedelju-dve, onda na mesec dana ili po potrebi. Terapija mi je donela oslobađanje od sopstvenog mraka, a ako ne potpuno oslobađanje, onda funkcionisanje s njim.

Drugi put sam krenula na terapiju prošle godine jer nisam znala šta bih sa sobom, nisam znala šta bih sa vezom, trebalo mi je da shvatim da li iz mene (ponovo) progovara depresija, ili su stvari onakve kakvim mi se čine. Sve mi se nakupilo i kad sam primetila da sam ponovo počela da tonem, pozvala sam terapeutkinju. Ne idem često jer mi je finansijski neizdrživo, pošto ova terapeutkinja radi privatno, ali da je katarzično, jeste i, kad bih bila u situaciji, išla bih još češće.

Postala sam osoba koja dosta otvoreno priča o terapiji i predlaže je prijateljima, pa čak i manje bliskim ljudima, samo obazrivije.

Milena Janković (27)

Krenula sam pre godinu i po dana na terapiju, zbog teške veze u kojoj sam bila i koja je u tom trenutku izvlačila najgore iz mene.

Celog života se na neki način borim sa agresijom sa kojom sam odrastala u porodici. Razgovarala sam sa terapeutkinjom koja je mojih godina, iako je naš razgovor često zvučao kao kafenisanje, pomogla mi je da se maknem sa mrtve tačke jer sam oduvek mislila da sam jako introspektivna i da dobro poznajem sebe, ali tek u razgovoru sa njom shvatila sam koliko su perfidne metode samozavaravanja. Često smo mojim uverenjiima i osobinama pristupale konstruktivistički; stalno sebi ponavljam rečenicu kojom me je najviše podstakla da stvari gledam drugačije: promena počinje kad budeš malo ono što nisi.

Ipak, najviše mi je pomogla da se opustim sa sobom i drugima, i da ne shvatam sve previše fatalistički, i da je sve kroz šta prolazim normalno.

Mislim da je za prave rezultate potrebno mnogo više vremena, a pošto nisam mogla da plaćam terapiju jednom nedeljno prestala sam, iako planiram da nastavim.

Trenutno mi najviše pomaže dnevnik koji pišem, svakog dana po tri stranice, čime mogu da pratim svoje misli i mentalne paterne kojima podležem.

Jana Vukeljić (25)

Ja sam odrastala u kući gde je tatin problem s alkoholom bio glavna i jedina tema. I kad god sam imala neki problem imala sam ga samo ja.

U srednjoj školi su me maltretirali, ali ja sam to kulirala. To je bila greška, jer sam tako trpela i trpela godinama, a to je rezultiralo mojom dijagnozom u Palmotićevoj – teška depresija bez psihoze, teški napadi panike. Tamo sam bila dva meseca kad sam imala 17, to je pomoglo, a zatim sam nastavila kod terapeutkinje koju sam našla slučajno. Idem i dan-danas, sedam godina kasnije. Bilo je pauza, i po tri godine da ne odem.

Idem jednom nedeljno, jer sad radim i imam para, ponekad pomislim: mogla sam ove pare da dam za šoping i da budem srećna, ali onda se setim that’s not how that works.

Simonida Mišković (25)

Ja sam krenula kad sam imala 17 godina. Razvila sam poremećaj ishrane. Moja tada najbolja drugarica i ja smo razvile neki čudan što međusobni odnos, kada je u pitanju briga o fizičkom izgledu, što prema hrani. Epilog je bio da je ona prestajala da jede, ja sam počela da povraćam.

Onda sam ja u jednom trenutku počela da se osećam kao da se raspadam iznutra, posle jedno dve godine, povraćala sam, ali sam plakala nekontrolisano posle, i imala sam osećaj da sam izgubila kontrolu nad tim što se dešava. Bila sam prestala da jedem meso – i to se zvalo „ja sam osvešćena i vegetarijanka”.

Mama i tata su me naterali da odem da proverim krvnu sliku, ja sam sela sa svojom doktorkom, pedijatrom, koja me je lečila od malena. Dakle, imala sam poverenja ona mi je predložila da odem kod psihologa tu u ambulantu, a on samo što je počeo da radi.

Išla sam jednom nedeljno ceo treći i četvrti srednje sa letnjim pauzama. Imala sam mnogo sreće sa psihologom koji me je tamo dočekao. Brzo smo napredovali. Mama i tata nisu znali, ni drugarica, niko. Onda sam posle nastavila da idem čisto ličnog razvoja radi.

Plašila sam se da odem i tražim pomoć jer sam mislila da ću dobiti lekove za anksioznost i slično, a lekova se ježim. I ispalo je da postoji drugo rešenje, samo sam morala duže na terapiju, ali sam mogla, jer je bilo pri Domu zdravlja, pa je bilo besplatno.

Mislim da mi je sve to spasilo glavu stvarno, i što sam prestala da se družim posledično s tom drugaricom. Mada, nije ona kriva. Prosto ta simbioza nije bila dobra, devojčice umeju da budu zle jedne prema drugoj kad je u pitanju fizički izgled.

Milica Radivojević (30)

Krenula sam posle veze koja me je psihički razorila. Mislila sam da sa mnom nešto nije u redu. Na terapiji sam shvatila da sam bila u vezi sa narcisoidnim poremećajem i da sam foto-robot osobe koja je bila u vezi s narcisom. Ubedi te da je on OK, a da ti nisi normalna. Ali, imala sam i druge probleme.

Sa terapeutkinjom otkrila obrasce svog ponašanja koji su loši za mene. Otvorila mi je oči pitanjem: „Znate li zašto u avionu, u slučaju nesreće, masku za kiseonik treba da stavite prvo sebi, pa drugom?”

Prestala sam da idem jer nisam imala više para. Tako i sad radim, kad imam pare idem, kad nemam, samo nestanem. Onda me bude sramota da se javim istom terapeutu, pa krenem kod drugog, i tako u ciklusima. Od nekih sam bežala jer vidim da me ne slušaju, da nisu pogledali beleške s prošle seanse, da me podsećaju da treba da platim u trenutku kad se već hvatam za novčanik…

Za neke stvari mi je pomogla psihoanaliza, za neke REBT. 2-3000 nedeljno je za mene mnogo, ali kad pogledam gde sam bila, a gde sam sad, te pare koje sam dala su investicija, a ne trošak.

Darko Pekić (25)

Krenuo sam na terapiju 2012, ili 2013, čini mi se. Bio mi je potreban neko kome ću moći da ispričam sve u potpunosti. Od detinjstva pa do tog trenutka, jer sam imao dovoljno snage da uočim kako propadam u mrak sopstvenog uma, jer nikome nikada nisam govorio stopostotnu istinu, već uvek po deo, dok bi ovaj drugi nekako skrivao.

Presudan momenat je bio kada sam postao uplašen da će me autodestrukcija odvesti u ambis iz kojeg se nikada neću vratiti, jer u dubini sebe nisam želeo da drugi propate zbog mene.

Pomogla mi je dosta. Pomogla mi je da uočim svoje stvarne mogućnosti, svoju unutrašnju snagu, šta želim da postanem; kontrolisao sam svoj gnev, očaj i patnju; postao sam pričljiviji, otvoreniji, emotivniji, i otkrio sam sve ono što nikada nisam znao da u sebi posedujem.

Na terapiju sam išao nekada i nedelju za nedeljom, nekada na svaka tri meseca, nekada i sa većim razmakom.

Sve u svemu, terapija nije čarobni štapić koji mi je kao rukom otklonio sve nedaće, jer imao sam i depresivne padove, i anksizone napade, i nervne slomove, i momente kada sam gubio kontrolu nad svojim životom, u tolikoj meri, da sam pomislio da ću odem bestraga, ali mi je terapija zaista pomogla da se izvučem iz svih tih đavolština. I, što je najvažnije, da naučim da se borim sa unutrašnjim demonima.

NAPOMENA: NA ZAHTEV SAGOVORNICA I SAGOVORNIKA U OVOM TEKSTU, NJIHOVA IMENA SU PROMENJENA

VIDI NA VUGLU:

■ZAŠTO MLADI DIŽU RUKU NA SEBE