Novinari i novinarke o danu kada je ubijen Đinđić

Bio je sunčan dan, kao i danas...

Foto: Goranka Matić

Tog dana niko nije ostao ravnodušan. Bilo koga da zaustavite na ulici i da ga pitate gde se zatekao i šta je radio tog dana kada je pucano na Đinđića, ispričaće vam toliko pažljivo i detaljno, odavajući utisak kao da se to juče desilo. Međutim, desilo se pre 17 godina, ali taj dan nikako da izbledi iz sećanja. Razgovarali smo sa starijim kolegama i koleginicama gde su se oni zatekli tog dana kada se atentat na premijera Srbije desio.

Vesna Mališić

Kod kuće, bio je televizor uključen, svratio mi je kolega sa kojim sam se raspravljala oko Zorana Đinđića. On je imao kritičke primedbe, a ja sam ga branila. I u tom žaru naše rasprave, uočila sam na televiziji da je pucano na premijera. Bila sam šokirana, ali takvo lice, osećanje stida i ljudske poraženosti, koju je pokazao moj kolega, nikada neću zaboraviti. On je rekao: „Mene je strašno sramota.“ Tog časa su počeli da zvone telefoni, i svi su pokušavali da ubace tu nadu da će Zoran možda da se izvuče.

 

Filip Švarm

Bio je sunčan dan kao i danas. Tada sam kupio stan, sedeo sam u stanu, čekajući da dođe neka komisija da to odobre. Stan je bio prazan, sedeo sam na nekoj kutiji. U tom trenutku su me zvali kolega Miša Brkić i Žare, da mi kažu da je pucano ispred zgrade Vlade, ali da se ne zna šta se desilo. U tom trenutku je ušla komisija i počeli su da gledaju. Ponovo me Žare zvao da mi kaže da je pucano na Đinđića, ali da ne znamo ishod. Rekao sam komisiji da je pucano na predsednika Vlade, oni su rekli da je sve u redu, i svi smo nagrnuli na vrata. Ne sećam se da li sam stan zaključao, a jedan ćlan te komisije me je praktično odvezao do redakcije. Uleteo sam, čitavo vreme smo telefonirali. Vreme je bilo u štampi, i tada smo zvali štampariju da obustave. Onda smo seli, čitava redakcija, da radimo atentat na Đinđića. To se završilo uveče, gde smo negde u tišini sedeli u kafani, gledali vesti i razišli se.

 

Tamara Skrozza

Bila sam u redakciji Vremena. Dan ranije, pripremili smo novi broj i sreda je, kao i uvek, bila dan za relaksaciju i smišljanje novih tema. U jednom trenutku, kroz redakciju je kao huk prošao nečiji glas: „Pucali su u Đinđića.“ Filip Švarm je protutnjao i rekao nam da zovemo koga znamo, da „rušimo“ naslovnu, iako se još nije znalo da li je premijer živ ili nije. Svi smo „legli“ na telefone, napravljen je solidan tekst i jedna od antologijskih naslovnih strana, ali taj dan ipak – sasvim apsurdno – pamtim po tišini koja je vladala u svoj toj buci.

 

Branko Rosić

Iskreno, na dan i u vreme Đinđićevog ubistva – ja sam spavao. Onda me je zvonjavom probudila komšinica i saopštila vest. Popodnevna spavanja imaju samo jednu manu a to je da kad se probudite često ne znate gde ste i šta je oko vas. Noć ili dan. San ili košmar. Ja sam ubrzo posle te vesti shvatio da sam se probudio u košmaru zemlje i da je Srbija ponovo povučena duboko u noć ubistvom onog koji je hteo da je nakon decenije mraka izvuče na svetlo.

 

Aleksandra Nikšić

Radila sam za AFP, francusku novinsku agenciju. Dolazila sam na redovnu smenu tog dana. Negde oko Vukovog spomenika, u tramvaju, zazvonio mi je telefon – kolega iz redakcije javlja da je na radiju B92 čuo o nekakvoj pucnjavi u blizini zgrade Vlade Srbije. Odmah je otišao tamo, druge kolega i ja smo ubrzo stigli u kancelariju, i sledećih nekoliko dana skoro da nismo odlazili kućama.

 

Veljko Lalić

Bio sam u kasarni u Aleksincu kad me pozvao brat i rekao da su pucali na Đinđića. Bio sam u potpunom šoku, pošto sam desetak dana ranije politicko novinarstvo u kojem sam pratio i Đinđića, zamenio jednom takvom sredinom. Bukvalno se sećam kako nisam znao šta da radim, a znao sam da moram da odem iz kasarne. Tako da sam isfolirao povredu kako bi me prebacili u Vojnu bolnicu u Nišu, i tu sam narednih sedam dana bio zakovan ispred TV-a.

 

Željko Bodrožić

Bio sam u beogradskom Medija centru na nekakvoj konferenciji o slobodi medija. Primetili smo da nešto nije u redu kada su se ministri iz Vlade Srbije koji su bili gosti posle par telefonskih razgovara naglo napustili salu, a onda je moderator saopštio da je pucano na premijera Đinđića. Naravno, prekinut je rad, a ja sam izašao na ulicu, potpuno pogubljen. Bio je prijatan i sunčan prolećni dan, baš kao današnji. Trg republike i Knez Mihailova su bili puni ljudi, koji još nisu čuli za strašan događaj. Došlo mi je da povičem da su pucali na Đinđića, ali sam seo na klupu i zamislio se. Sećam se kako me je ugledao prijatelj iz Kikinde i pitao me da li sam dobro. I njemu je potamnila faca kada sam mu rekao za atentat. Otišao sam do hotelske sobe i dok sam pakovao kofer, na Televiziji B92 su saopštili da je premijer podlegao ranama. Čuo sam se sa suprugom, kumom, kolegama iz redakcije… Neko je plakao, neko očajavao, a neko psovao i zazivao osvetu… Seo sam u kola i krenuo za Kikindu. Kod kuće me je čekala Ljila, zagrli smo se i potom dugo ćutali.

 

Bojan Tončić

Đinđiću nisam, kao birač, zaboravljao to što je u Skupštini Srbije oktobra ’91, kada se rat u Hrvatskoj zahuktavao, raspravljao o tome da JNA treba da promeni naziv skidanjem prideva „jugoslovenska“. A počinju rat i ratni zločini – kao da je naziv najvažniji i kao da ne počinje realizacija velikosrpskog projekta. Njemu se pripisivao pragmatizam, a zapravo je bila reč o nacionalizmu. Nisam želeo da na bilo koji način podržim političara koji je na Palama petljao sa Radovanom Karadžićem. U vreme mandata Vlade Zorana Đinđića bio sam duboko frustriran činjenicom da moj život i budućnost ove države zavise od nacionalista. U tu grupu ljudi, na čelu sa Đinđićem, nisam nimalo verovao, previđajući to, priznajem, da je reč o mnogo dubljem, civilizacijskom sukobu. Dozvolio sam sebi preveliki luksuz. Vest o atentatu čuo sam u redakciji Danasa u kojem sam tada radio. U vezi sa našim poslom, nisam praštao Đinđiću to što je digao iz mrtvih najbednije realizatore propagande Slobodana Miloševića i njegove medije. S druge strane, premijer je bio respektabilni protivnik koji je mnogo znao. Meni je nedostajao analitičar Đinđić, autor napisa u Borbi i Stavu, 1989. i 1990.