MOJ ŽIVOT U TEKSASU

MOJ ŽIVOT U TEKSASU

Iz dalekog Teksasa stiglo je pismo o tamošnjim građanima, političkim zbivanjima, predsrasudima i uopšteno životu u toj državi.

Piše: Anita Mitić // Foto: Pixabay


Objavila sam sliku iz Teksasa na svom Fejsbuk profilu uz objašnjenje da sam sve mogla da zamislim sem da mi u Texasu bude ovoliko dobro.

Tu sliku je video moj drug Krkela i zamolio me da napišem jedan tekst o prvim utiscima iz Teksasa.

Drugarici sam pre neki dan objašnjavala kako je Teksas država prepuna predivnih ljudi, koji su topli (takozvana topla država - southern warm), gostoljubivi i izuzetno prijatni, ali imaju zaista uvrnute političke stavove. Drugarica mi je na to rekla da sam bukvalno opisala Srbiju. I u pravu je.


Postoji neka čudna sličnost između Teksasa i Srbije. Samo što je Teksas nezamislivo bogatiji od Srbije. Ovo je prvi put u životu da se nalazim negde gde se skoro ni sa kim ne slažem ni oko čega. Svaki dan je ovde za mene izlazak iz moje zone konfora.

Teksas je odgovor na ono pitanje: ko glasa za Trampa? Evo ja da vam kažem: svi ljudi oko mene. Neki se kaju, ali velika većina njih ne.


Teško mi je bilo na početku da se ne raspravljam odmah, da ne objašnjavam zašto Tramp ne valja i da se ne osvrćem na uticaj njegove pogubne politike na one delove sveta za koje ljudi ovde nisu ni čuli. Ali sam shvatila da uopšte ne treba da se svađam i raspravljam, već da slušam i učim. A onda sam shvatila da bih i ja trebalo da pričam i da će oni mene isto tako slušati i čuti. I ono najvažnije ceniti što ne osuđujem njihovo mišljenje. A zaista ne osuđujem.

Ništa nije crno-belo ili u ovom slučaju crveno-plavo. Teksas možda jeste najtvrđa Amerika, a na neki čudan način je i najslobodnija, ali je i mesto gde je ljudima muka od toga da budu potcenjeni samo zbog svog načina života i muzike koju slušaju. I to me je nekako podsetilo na Srbiju.


Iako je tradcionalno crvena država, i dalje je država u kojoj je Beto osvojio 49% glasova u borbi za mesto u Senatu. A Beto je najprogresivnije levo, pored Sandersa i AOC (Aleksandrija Okasio-Kortez). Videćete, kroz par godina (ili vrlo vrzo) Teksas će biti bojno polje na izborima između demokrata i republikanaca.


Juče sam pričala sa jednim drugom, koje je tvrdi republikanac i konzervativac, dotakli smo se teme abortusa, ja sam mu rekla da ne mogu da pričam sa njim o tome jer nisam raspoložena da se rasparavljam. Onda mi je on odgovorio da sam ga uvredila tim stavom, jer do sada bi trebalo da znam da on toliko poštuje slobodu da u potpunosti podržava pravo žene na slobodu izbora.

I tako ja iznova moram da rušim svoje predrasude. Jer na kraju dana istina jeste da mi malo šta znamo jedni o drugima. Mi koji se ne slažemo oko političkih stavova, ali ipak delimo neka uverenja. Prvi put kada sam pokrenula temu o nošenju oružja, do kraja razgovora sam htela da se pokrijem ušima, jer me je bilo sramota koliko stvari ne znam, a morala bih da znam ukoliko želim da branim svoj tvrdi stav protiv toga.

Ja idem u školu sa toliko ljudi koji su u vojsci ili su kadeti i moram da čujem potpuno drugu stranu svega onoga u šta verujem.

I znam da će toliko ljudi da reaguje na ovaj tekst sa svojim mišljenjima i iskustvima, na šta svako ima pravo naravno. Ali za promenu, možda naš put kao društva ili samo individua, koje o svojoj otvorenosti imaju veliko mišljenje, trebalo bi da ide u smeru toga da slušamo šta drugi govore. Da sačekamo par minuta i razmislimo pre nego što odgovorimo i da imamo isto poštovanje prema sagovorniku, koje očekujemo da on ima prema nama.

I eto, možda je moj najveći utisak o Teksasu, a zapravo nema nikakve veze sa njim, to što sam sebi dala priliku da čujem šta “druga strana” misli, ali i da pokušam da razumem zašto to misli. I ta vrsta preispitivanja koje preživljavam sa skoro 30 godina je čist luksuz. Ali ništa mi drugo ne preostaje, jer zakopavanjem sve dublje u rovove svoje ispravnosti, ništa neću postići.

Ništa se nije promenilo, i dalje sam ja ja. Samo pre nego da budem sama u svojim vrednostima i mišljenjima, ja biram da razgovaram, i ukoliko je potrebno i da se preispitam i nešto novo naučim. I živim u nadi da tako razmišljaju i moji sagovornici sa kojima se ništa ne slažem.


Naravno da mnogi ljudi nisu ovakvi niti u Teksasu i uopšte u Americi, i naravno da ima rasista i homofoba i čega sve ne, ali sa takvim ljudima trenutno nemam nikakv kontakt, a i ne želim ga. Jer sa fašistima nema razgovora.


Inače, sve ostalo je standardno. Daleko sam od Srbije, ali čitam vesti kao da mi život od toga zavisi. Deluje da je u Srbiji sve isto, ali ipak ovde nije moje. Vreme je toplo, pivo je grozno. Ima zmija i, naravno, sve je veće u Teksasu, ali sloboda je i dalje važnija od svega.

Ili što bi moj već pomenuti drug rekao: ako im pustimo jedno, oduzeće nam sve.

Lone Star state forever!


?>