MLAĐE GENERACIJE "VREMENA" O ŽARKOVIĆU

MLAĐE GENERACIJE "VREMENA" O ŽARKOVIĆU

Juče nas je napustio Dragoljub Žarković, Žare, glavni urednik "Vremena".

Piše: Jovana Gligorijević (jovana.gligorijevic@vugl.rs)

// Foto: arhiva Vremena

Retko se u ovom poslu događa da vam neko bude urednik tokom cele karijere. Novinari menjaju redakcije, a sa njima i urednike. Moj slučaj nije takav. Došla sam u "Vreme" i tu ostala. Žare mi je bio prvi i jedini urednik otkako sam u novinarstvu.

Juče je neko rekao da svi pamtimo prvi susret sa Žaretom. Svog, međutim, ne mogu nikako da se setim. Celog dana mi je u ko glavi samo jedna scena od prošle zime. Napolju veje, sedim u "Grmeču", on ulazi i otresa sneg sa šešira na užas konobara koji pogrešno veruje da ima više kafanskog iskustva od Žareta. "Da ne treba i da se izujem", pita ga kroz smeh i seda za sto ne slušajući odgovor. Kukam mu kako mi prijatelji emigriraju i neću imati s kim da pijem kafu. "Jebiga, prestani da piješ kafu", savetuje me i smeje se što kolutam očima.

Pošto ne mogu da se setim svog prvog susreta sa njim, pitala sam ljude koji su prošli kroz "Vreme" ili su još tu kako oni pamte prvi susret za Žarkovićem.


SLOBODAN BUBNJEVIĆ

Dugo, mesecima nakon dolaska u “Vreme“, svi naši razgovori svodiće se samo na jednu, uvek istu repliku: “Hajde to, Bubnjeviću, malo brže“. U toj sceni, na trećem spratu u Mišarskoj ulici, potrošio sam već čitav minut dok stojim i pokušavam da objasnim temu. Zatičem ga dok piše za crnim stolom ispunjenim knjigama i neotvorenim pozivnicama. Odsutno mi klima, nasmešio se preko naočara i dok me sluša, lista novinu na stolu i nastavlja da motri ekran sa tekstom, u pripravnosti celim telom, kao da će sa te strane upravo primiti loptu glavom. Brzo mi je postalo jasno da mu nikada ne manjka ni pažnje, ni razumevanja, da je u stanju da ulazeći polako, kao duh, kao da će izgubiti ravnotežu, upadne u sve one, onolike razgovore u redakciji baš na pravom mestu, sa sarkazmom ili bez njega. „Napiši“, preseče me kad konačno stignem do poente i onda se okrene ka monitoru, kao da me je već ostavio daleko izvan šenaesterca i sad lopta leti ka njemu. Moraću potom da prođem višegodišnji trening sažimanja razgovora, ali i teksta, i misli i uopšte, života, kako bih dostigao nužnu pitkost i jasnoću, uvek siguran da ako uspe da bude zanimljivo njemu, biće i svakom iz publike. Dok izlazim, zaustavlja me na vratima: „Ali, kratko to“.

(Naučio je da piše kratko, prim. J.G.)


MARIJA ĐURIĆ


Kada sam početkom 2003. godine došla u "Vreme" kao studentkinja novinarstva kako bih tu provela mesec dana na praksi, redakcija je još bila u Mišarskoj ulici, i to u onom gotovo punom, najboljem sastavu. U novinarskoj sobi sedeli su Dejan Anastasijević, Jovan Dulović, Tamara Skrozza, Miloš Vasić i još mnogo velikih imena našeg novinarstva, a svaki momenat proveden u "staklencu" bio je prilika da se nešto nauči. Žarkovića sam viđala tek povremeno, uz nalet užasne treme, koja je njega, sigurna sam, prilično zabavljala. No, tokom svakog od tih susreta tada na početku, jednako kao i godinama kasnije kada sam uveliko bila član redakcije, ulagao je mnogo truda kako bi nas, tadašnju "decu Vremena", naučio šta zaista jeste novinarstvo. No, veštinu koju je Žarković imao, nije lako naučiti. Njegovi tekstovi bili su rezultat jedinstvenog procesa "proizvodnje" koji se nije dao iskopirati. Posle fantastičnih diskusija i ozbiljnih razgovora, posle kafanskih priča i šala o temama koje on pokušava da razume i napiše, Žarković bi se na kratko zatvarao u svoju kancelariju, a zatim izlazio sa tekstom koji po pameti, veštini, dalekovidosti i lucidnosti nadilazi bilo šta što sam mogla i da zamislim. Ono što je, čini mi se, bila još nedostižnija veština je što je on tu svoju magiju u "Vremenu" uspevao da ponavlja iz nedelje u nedelju, gotovo tri decenije.

JASMINA LAZIĆ

Prolećni neki dan 2005, stigla plata, svi sedimo u bašti u Mišarskoj… Vrte se ture pića, nama mladim novinarima ni tada ne daju da plaćamo jer ipak smo studenti, a i radimo za honorar. Žare u jednom trenutku, dobro raspoložen, dobaci finansijskoj direktorki: „Danijela, daj povećaj ovoj deci honorar, nema smisla stvarno“. Danijela se nakašljala i pitala „Za koliko“, a on „Šta, koliko? Pa dupliraj im, ionako primaju siću“.

Naš honorar nije bio u visini prosečne srpske plate u to doba, istina, ali novac nam nije bio motiv. Za Vreme radiš jer voliš, pogotovo kad imaš manje od 25 godina.

Ni dan danas ne znam da li se Žare šalio pa draga Danijela nije shvatila šalu, tek sledećeg meseca moj honorar jeste bio dupliran.

Istoga dana shvatila sam i da Žare nije imao pojma kolika je „sića“ koju mi studenti primamo u trenutku kad je onako galantno izdao usmeni nalog za povećanje plate.


„Je li bre, a vi nemate jezik da kažete kolika vam je plata? Ja mislio deca rade za kikiriki, a one… Kad mi je Danijela pokazala platni spisak, samo što nisam pao u nesvest.“


Duplirani honorar smo dobili i narednog meseca, i onog posle njega, i sledećeg… A dve godine kasnije su nas i zaposlili.

JELENA JORGAČEVIĆ

Kod Žareta, kao ispit, morali smo da predamo članak (rekao nam je pre toga da članak treba da bude kao parangal – svako malo po neka udica i naravno dao svoj čuveni komentar o naslovu. Znali smo, ako nemaš naslov, džaba ti tekst). Od treme nisam smela da pošaljem članak dobrih šest meseci. A onda sam, konačno, ušla u njegovu kancelariji u Mišarskoj. Pitao me je da li bih pisala za „Vreme“. I popela sam se u Staklenac. I tamo su bili Jovana, Bubi i Marija.

Žare me je pitao da li bih došla u Vreme. I mislim da je to bio i da će ostati jedan od najvažnijih događaja u mom životu. I tu ne mislim samo na posao.

Jedanaest godina kasnije, napravila sam neku glupost, i htela sam da dam otkaz, od sramote. Šaljem mu kilometarsku poruku šta sam sve zabrljala dan pre, a on me zove i onim svojim tonom kaže: „Dušo, evo primam hemoterapiju i iskočila mi je braunila iz ruke koliko ti je poruka glupa. E, ja sam te zaposlio, samo ja mogu da ti dam otkaz, je li jasno to? Sad mi reci kako ti je ono dete.“



MIRKO RUDIĆ

Sa prvog predavanja na predmetu Istraživačko novinarstvo na trećoj godini FPN-a, proleća 2008. godine, sećam se samo zadatka koji nam je dao – da iskopamo sve što nađemo o Srđanu Đokoviću i da pripremimo svoj CV. Na sledeće predavanje nije došao jer su taj dan urednici i novinari Vremena otkupili nedeljnik od prvih vlasnika. Na sledećem nam je pričao o tome kako se piše članak, od čega se sećam samo njegove teorije da je naslov najbitniji i ako to nemaš, nemaš ni tekst. Digao sam ruku i naivno ga zamolio da na času napiše jedan članak, pred nama, pa da mi, studenti, vidimo kako to tačno ide. Odgovorio me je oni njegovim ciničnim odjebom sa spuštenom bradom i pogledom ispod obrva: „Ja da ti pišem tekst?!“ Nazvao me sa „sine“, onako očinski i nastavio kako se ne seća kad je napisao članak, da je on urednik ceo život ili tako nešto.

Za ocenu na tom ispitu sam sa Nemanjom Stankovićem i Predragom Đurkovićem napisao reportažu o farmi muva, odnosno fabrici koja stavlja jajašca domaćih muva u stajsko đubrivo koje jedući taj kravlji, ovčiji i svinjski otpad izrastaju u larve (iz kojih nastaju lutke pa iz kojih konačno izlaze muve kakve znamo). Ono što larve iskenjaju u tom procesu je najkvalitetnije organsko đubrivo za povrtarstvo, ratarstvo, cvećarstvo i tako dalje. U njegovo kancelariji u Mišarskoj mi je rekao da je to dobra reportaža, ali da je zadatak bio da se napiše članak, pa zato – devetka. Ja sam ga bocno da mu ništa ne znači ni ako bude desetka, što je on i potvrdio i upisao nama – desetke.

Kada sam godinu dana nakon toga došao u Vreme, uz dopuštenje Filipa Švarma i sa idejom da učim da pravim dokumentarne filmove, Žareta sam u kafani oslovljavao sa profesore, što mu je, činilo mi se, imponovalo. Prestao sam da se glupiram kad sam počeo da čitam i shvatam gde sam u stvari došao.

Znao je ponekad, kada bi za redakcijskim kafanskim stolom sedeo neko van Vremena, da sa ponosom priča o tom tekstu o farmi muva i tome kako sam ja njegov najbolji student. I ja sam mu verovao iako sam znao da laže i da to isto, samo još toplije i iskrenije, priča i o Jeleni Jorgačević.

NEMANJA RUJEVIĆ

Posle fakulteta sam Žareta prvi put video kroz dim cigareta u pres-klubu. Sedeo je kao patrijarh u istrošenoj fotelji na čelu stola. Tad sam već neko vreme pisao za Vreme, moj dečacki san. I Žare je značajno rekao "ooo Rujeviću", kao da se dugo znamo. Ne volim urednike koji te nikad ne pohvale, ne volim ni one koji te ciljano pohvale jer su to priučili na nekom kursu međuljudske komunikacije. Žare je druga priča, on je gestom znao da pohvali, između redova. A namćorasti izgled? To je bio samo imidž.

SANJA ZRNIĆ

Mene je pitao da li sam ja pisala određeni tekst. To mi je bio jedan od prvih pravih tekstova za Vreme, da nije bio vest. Rekla sam da jesam, na šta je on rekao: "Nije ti to loše." Od sreće što mi se obratio sam odgovorila: "Hvala, meni je danas rođendan!"

Ono što ću pamtiti uvek je kada mi je rekao nekom prilikom kad sam mu se žalila što sam otišla u Novosti da mi je rekao: "Ti si naše dete, mi smo to prepoznali, ako nešto treba pitaš nas." Tada sam prvi put shvatila odnose u Vremenu koji nemaju veze sa tim koliko imaš godina, koliko si tu, da li si uopšte tu i u kom si statusu. I šta znači kada ti neko to zapravo kaže.

KATARINA STEVANOVIĆ

Nažalost, nisam imala te sreće da Žareta upoznam na fakultetu, pa sam njegove lekcije kasnije slušala za kafanskim stolom ispred redakcije Vremena.

Upoznala sam ga u martu 2013, kada je počela moja praksa.

Novinari i urednici sedeli su za stolom u kafani ispred redakcije i proveravali šta je od tekstova stiglo, šta nije, šta je spremno, a šta ne, a ja sam pokušavala da sakrijem uzbuđenost što sedim za istim stolom sa njima.

Žare je uvek sedeo „na čelu“ stola, a ja sam ga se u početku plašila.

Jednog četvrtka kada mi je izašao prvi tekst, odjurila sam u redakciju, da pokupim novine i čujem komentare. Zanimalo me je i šta će Žare da kaže, ali on nije voleo da komentariše.

Jednom sam se usudila da ga pitam kako mu se nešto čini, a on je samo rekao: „Dobro je, mala“.

Jednom je čak, za vreme turneje po Srbiji kojom je Vreme obeležavalo 25 godina postojanja, pomenuo mlade saradnike koji su mlađi od lista. Tada smo Sanja Šojić i ja, čini mi se, bile najsrećnije osoba na svetu. Iako nas je često mešao – mene zvao Sanja, a nju Katarina – Žare nas je pomenuo pred tolikim skupom. Ima li veće sreće?

SANJA ŠOJIĆ

Moja priča je verovatno slična kao i priča mnogih studenata novinarstva koji su imali sreću da dođu na praksu baš u Vreme. Bio je to april 2015. kada sam prvi put, nakon dogovorene prakse, sela za negov sto naravno kod Joce u kafani. Kasnije će nas mnogo puta zvati za taj isti sto da sednemo i popričamo. Svaki taj razgovor bio je kao mala lekcija pre svega iz života, a onda i iz novinarstva.

Ipak, istinski sam upoznala Žareta tek tokom turneje nedeljnika Vreme povodom 25 godina postojanja. Ono što ću sigurno pamtiti ceo život je njegova promocija knjige u Domu omladine. Prišla sam mu da mu čestitam i zamolim za potpis. Rekao je “Šojićka i ti si tu, došla?”, nasmehnuh se i rekoh da jesam i da to ne bih nikako propustila. Otvorih knjigu, a u njoj stoji: “Dragoj Šojićki, s nadom da će i ona uskoro napisati knjigu.” Noge su mi zaklecale kad sam videla šta piše, rekoh mu da se ne šali sa mnom. On se nasmeja i reče - motivacija. To je bio on. Večita podrška i motivacija. Iza cinika stajao je dobroćudni duh Vremena koji je brinuo o svima u Vremenu, a posebno o nama najmlađima. Bila sam u više medija, radila sam sa bezbroj novinara i urednika, ali niko kao on nije od redakcije umeo da napravi porodicu. Nigde nije bilo te atmosfere, a verovatno je nikad neće ni biti.


NEVENA MILOJEVIĆ

Kada sam sa kolegama tog 1. decembra pre četiri godine krenula na razgovor u nedeljnik Vreme imala osećaj da će se odigrati nešto za mene veliko.

U početku je bio pomalo odsutan, kao da otaljava još jednu obavezu koju su mu natovarili na vrat. A onda je počeo da priča o pisanju, objašnjavao da prvo treba da smislimo naslov, kako da razvijemo lid, da moramo da izbegavamo opširne uvode i opšta mesta koje mnogi novinari mnogo vole. Rekao nam je: „Ako imaš nešto da kažeš, prosto kaži, nemoj da daviš“ i zaverenički se nasmejao, kao da deli sa nama neku jednostavnu, a ključnu tajnu koje obični ljudi nisu svesni.

I tada se nešto kod njega promenilo, da li zbog našeg iskrenog uzbuđenja ili njegove iskrene naklonjenosti novinarskom poslu, tek osetila sam da se taj veliki čovek raznežio. Možda zbog toga što se prisetio zašto je to što radi toliko vredno, pa i taj razgovor sa mladim ljudima koji će na njima ostaviti traga.

I zaista, kad god sednem da nešto pišem setim se njegovih jednostavnih, a tako suštnskih smernica koje sam dobila tog dana. Verujem da mnogo mladih i više ne tako mladih, bivših i sadašnjih novinara kada pišu razmišljaju šta bi Žare na to rekao. I možda ne samo kada pišu.

JOVANA GEORGIEVSKI

Znala sam da ne misli ozbiljno kad je Neveni [Milojević], Marku [Pantiću] i meni rekao "a koji će vam kurac u životu da budete novinari, i to u Vremenu", kada smo došli na dogovor o praksi tog 1. decembra 2016. godine. Porazila me je lakoća s kojom je Dragoljub Žarković, ta gromada od čoveka, razgovarao sa nama kao ravnopravnima od starta, nikad ne dovodeći u pitanje da jesmo, na tom ljudskom nivou, potpuno jednaki - nevezano to što je on u tom trenutku imao godine autoriteta, a mi još nismo bili ni počeli. On me je naučio da se nikog ne bojim, da ni pred kim ne ustupam i da sam sa svakom veličinom - od predsednika univerzuma do majke Tereze i pape - ravnopravna kao čovek. Lekcijom da sve počinje od ličnog integriteta opremio me je za sve što se u međuvremenu desilo i za sve što će doći. Porazilo me je i poverenje sa kojim me je uveo u profesiju. Nikada neću zaboraviti vetar u leđa koji mi je dao kada sam poslala prvi tekst, rekaviši mi da u meni vidi novinarku, mnogo pre nego što sam, posle više godina, dala sebi za pravo da se osetim kao novinarka. Sa tim vetrom u leđa i ogromnim osećajem dužnosti prema ukazanom poverenju nastavljam da radim, spokojna što za svaku dilemu još mogu da prizovem Žaretov glas da me otrezni od gluposti koje mi padaju na pamet i da mi sa blagonaklonom posprdnošuću kaže "ma nemoj" i "ne preteruj". Hvala što si me naučio kako se hoda dostojanstveno i uvek sa obe noge na zemlji.


?>