Mile Kekin je moj bog, jači od tvog

Frontmen benda Hladno pivo Mile Kekin koncertom 4. aprila (21.00) u dvorani „Amerikana“ Doma omladine Beograda, promovisaće svoj novi samostalni album „Kuća bez krova“. To vam je onaj album gde ima duet sa Bajagom. Neki volimo Bajagu, a neki Hladno pivo. Ali Mileta — njega obožavamo

Nemam omiljenu pesmu. Naravno da nemam. Imam 29 godina i otprilike isto toliko pesama koje su usko povezane sa definišućim trenucima odrastanja.

I te pesme se tako neprimetno pretvore u uspomene, pa vas pri svakom slušanju vraćaju u trenutke za koje niste ni znali da imaju muzičku podlogu. Dakle, svi imamo nekakav soundtrack za život. A u mom soundtracku ima dosta Hladnog piva.

Recimo, „Bubašvabe“ su pesma koja me nosi na koncert u Kragujevcu, prvi njihov na kom sam bila. Po običaju, išla sam sa tadašnjim životnim saputnikom i sapatnikom, koji je tog dana bio iscrpljen i ne baš raspoložen za skakanje i šutku, pa sam pored njega, za dve glave većeg od sebe, onako uživljena u svaki takt, izgledala kao veverica na spidu. Ali ne sećam se toga s nelagodnošću, naprotiv. Sećam se tog koncerta kao mesta gde sam, iako verovatno najmlađa, bila među svojima, čemu je naročito doprineo Mile Kekin, pola čovek, pola energetska bomba, koji nije prestao da trči i skače po bini.

 

A čitav album „Džinovski“ bio je neizostavni deo svakog okupljanja kod ortaka na gajbi, kad smo uz hladno jagodinsko slušali hladno hrvatsko i, iako se podrazumeva da petnaest godina kasnije romantizujem prošlo i bezbrižnije, usudiću se da tvrdim da je taj album delu ekipe i dalje karta za put kroz vreme, u „ono naše“. I ako bi me neko pitao da ponovim trenutak života, u užem izboru bi bio onaj kad uglas pevamo „Pjevajte nešto ljubavno“, ne ubadajući ni jedan jedini ton.

Pored navedenih ličnih, najličnijih razloga, treba pomenuti one očiglednije: volim ih jer je to ekipa koja zna zašto svira, kome svira, koja nikad nije prodala svoju publiku i koja nam na koncertima cedi komade duša i zasipa nas tonama pozitive.

Hladno pivo ima sve ono što dobar bend po mojim kriterijumima treba da ima: energiju, ideju, ljubav za nas sa druge strane bine, humor i poruku. Iako verujem da je svaka umetnost društveno angažovana ili bar usko povezana sa društvom u kom je nastajala, neki umetnici su eksplicitniji i jasniji u svojoj angažovanosti i moja priroda je skoro uvek takve birala za omiljene.

Ovaj bend je za podizanje svesti o nasilju u porodici i nasilju nad ženama uradio više nego neke državne institucije svih naših država. U pesmi „Šamar“ postavili su problem emotivnog ucenjivanja i psihološkog maltretiranja u nasilničkoj vezi, ne zaobilazeći ekonomsku zavisnost, koja je jedan od uzroka što žene ne napuštaju nasilnika.

Stihovi: „S obje tribine čuju se iste himne, moj je bog jači od tvog, u njegovo ime se lakše gine“ sumiraju ludilo na ovim prostorima poslednjih ihaj godina.

 

 

Volim Hladno pivo jer je Mile Kekin, kad je baš bilo važno, rekao: „Ja nisam vaš“, podsećajući nas da je civilizacijska dužnost ustati protiv mržnje. I ako biramo stihove za udžbenike, molim da to bude i ovaj:

„Nisam vaš od glave do pete, nisam vaš cijelim tijelom, vrijeme je da se ljudi sjete da je crno crno, a bijelo bijelo.“

I ne samo to.

Još toliko toga, zapravo.

Ali evo još samo velika istina za kraj: nije sve tako sivo kad imaš s nekim otić na Pivo!