MAJČINSTVO U DVADESETIMA

MAJČINSTVO U DVADESETIMA

„Naglo i brzo odrasteš“, „većina prijatelja još uvek troši keš na izlaske i radi ili traži neki posao i ne razmišlja o deci“, „požurila sam da završim fakultet, uspela zahvaljujući podršci baba i deda“, „obrisala sam Fejsbuk, za svaki slučaj, da ne postanem 'mamika' koja samo kači slike bebe“, neke su od izjava žena koje za Vugl pričaju kako izgleda kad postaneš mama u trećoj deceniji života.

Piše: Vugl (redakcija@vugl.rs)

// Foto: Pixabay

Dobiti decu u dvadesetima nekada je bilo kao „dobar dan“. Danas su se stvari promenile, pa oni koji u trećoj deceniji života već imaju decu, među prijateljima se pomalo osećaju kao izgnanici. Dodajmo tome i internet savete (kao da je ovih analognih malo) o tome kako ispravno gajiti decu i eto recepta da se osećate zbunjeno i nedoraslo. Istina, roditeljstvo nije jednostavno u kojim god godinama da se odlučite za njega, a šta su najveći izazovi, pitali smo sedam žena koje su u ranim dvadesetim postale majke.


Barbara (25), jedno dete

Roditeljstvo u dvadesetim godinama nije izazov, čak je to neko, po meni, pravo vreme. Sve je novo. Prvi smo u našem društvu koji imamo dete, stoga je na neki način i mezimac. Ponekada se i sama zapitam odakle mi toliko snage, ali dođe to samo od sebe. Njegov zagrljaj mi da toliku snagu da to ne mogu rečima opisati.


Danijela (26), dvoje dece

Sama reč roditelj je svakako veliki i doživotni izazov. Mada, definitivno jedan od najvećih izazova u tim godinama je odreći se svoje slobode i shvatiti da više nisi sam, da neko zavisi od tebe; da prihvatiš činjenicu da moraš biti dostupan 24 sata dnevno, uvek i u svakom momentu, bez odlaganja; da naučiš da deliš svoje vreme i da naglo i brzo odrasteš. Većina prijatelja u mom okruženju koji nemaju dece uglavnom se kod mene zadržavaju najviše do sat vremena, koliko mogu da izrdrže, aplaudiraju mi i nastave svojim putem. Snagu i energiju definitivno crpim upravo od onih koji mi je i oduzimaju — od svoje dece. Dovoljan je samo jedan zagrljaj, jedan mali slatki pogled, osmeh i njihove dozvole za malo sna, i sav umor nestaje. Odavno sam naučila i shvatila da sam sama sebi najveća i najbolja podrška.


Jovana (26), dvoje dece

Postati roditelj je divno, ali podrazumeva veliku promenu. Naravno, i više odgovornosti, strpljenja, dobre organizacije i mnogo odricanja što je verovatno i najveći izazov ne samo za dvadesetogodišnjake već i za mnogo iskusnije roditelje. Prijatelji se uglavnom dive i aplaudiraju. Ima onih koji takođe žele da postanu roditelji jednog dana, ali većina njih još uvek troši keš na izlaske i radi ili traži neki posao i ne razmišlja o deci. Svaki slobodan sat koristiim da odmorim. Znači mi kada mogu da se naspavam – san mi daje najviše energije. Ponekad ume da bude naporno, a ponekad me naše bebe pokrenu kroz igru i to su oni dani kada shvatiš šta je vredno svakog napora i šta ti zapravo daje snagu. Najveća podrška je Veljko. I evo jednog saveta za sve mame: uključite svoje partnere u odrastanje bebe, neka menjaju pelene, neka ih uspavljuju, maze i hrane. Oni to zaista mogu i žele da rade. Kada sam ostala drugi put trudna, našoj porodici se priključila dadilja. Spas. Pošto je razlika između beba manja od 11 meseci, svaka pomoć je mnogo značila, ali dadilja je ostala neizmerna podrška i zahvaljujući njoj sve je mnogo lakše.


Jovana M. (26), dvoje dece

Sve se menja. Promena načina života, promena prioriteta, organizacije vremena i suočavanje sa različitim problemima. U mojoj okolini je generalno mali broj prijatelja koji nemaju decu. Različite su reakcije onih koji nemaju. Od razumevanja jer je manje slobodnog vremena koje provodim sa njima baš zbog posvećenosti deci, do onih koji vole da provode vreme sa mojom decom i sa mnom, i opet bude nam lepo.

Energiju crpim iz njihovih osmeha, zagrljaja i svega lepog što donosi roditeljstvo, ali, naravno, dobar san je glavni izvor snage za dobru posvećenost. A najveća podrška u svemu mi je moj muž. On je osoba koja je izuzetno posvećena njima dvoma. Neko ko učestvuje u svemu što se tiče naše dece, neko ko voli da im se posveti, a i u pojedinim momentima meni olakša i pomogne.


Ivana (29), dvoje dece

Mene je prva trudnoća zatekla iznenada sa dvadeset dve. Čak sam pokušala i da budem u braku sa ocem svog starijeg sina, ali bili smo klinci pa nije išlo. Nekim čudom, i posle razvoda imala sam, imam i sad, podršku njegove mame, pa stariji ima obe bake, a i tata se sad više trudi da učestvuje u njegovom životu. Ja sam se s majčinstvom naglo uozbiljila, shvatila da smo sad tu on i ja, da on skroz zavisi od mene. Požurila sam da završim fakultet, uspela zahvaljujući podršci baba i deda. Ja bukvalno mogu da kažem da sam pre prvog klinca bila potpuni „jebivetar“. Sad sam gospođa, haha. Pre dve godine upoznala sam čoveka koji je razveden kao i ja i ima dete. Prošle godine smo dobili zajedničkog sina. Sad smo porodica ko sa Instagrama, mama, tata, ćerka, sin, beba i pas. Što se tiče društva, nikad nisam imala neku stalnu ekipu, letela sam na sve strane, ali sad kad pogledam, najbliži prijatelji su mi ljudi sa bivših i sadašnjih poslova koji uglavnom imaju decu i svi su prilično stariji od mene.


Katarina (29), troje dece

Prvo dete sam rodila sa 22, toliko je imala i moja mama kad je rodila mene i niko joj nije govorio da je premlada, a meni su to pričali svi. Posle sam se porađala na svake dve godine i sad imamo troje dece. Ponekad bih se spakovala i pobegla, a ponekad mi je vreme sa njih troje čisto uživanje, čak i kad se svađaju i tuku. Slično je i oko pomoći: živimo sa porodicom mog muža koja nam mnogo pomaže, a opet mi ponekad dođe da spakujem njega i decu i da odemo u podstanare. Imam samo jednu drugaricu koja ima dete, a i to od pre tri meseca. Ne delim joj savete, jer su mene saveti sa svih strana ubijali u pojam. Inače, smešno je, oko prvog deteta nemaš pojma šta radiš, s drugim je već lakše, a treće se skoro pa čuva samo, utreniraš se. Naravno da mi se život skroz okrenuo, mada nekad stignem da popijem kafu sa drugaricama, ali imam strah da ću da ih smorim pričom o deci. A nemam o čemu drugom da pričam, to sam shvatila letos, na 10 godina mature. Ortak postao advokat, a ja najmlađu učim na nošu. Ali ne kajem se.


Aneta (24), jedno dete

Uhvatili ste me u užasnom trenutku. Rastu zubi, urlanje, nespavanje... Nama je malo teže jer smo u Beogradu, a nismo iz Beograda, pa su bake i deke daleko. Kad sam se porodila, mama je bila kod nas onoliko koliko joj je ostalo od starog odmora i za sad je to to od pomoći sa strane. Ponekad mislim da kidam roditeljstvo, a ponekad uopšte ne znam šta radi i, majke mi, pomislim kako bi detetu bilo bolje s nekim drugim. Slične faze ima i muž, ali ne u isto vreme, pa nekako tešimo jedno drugo. Drugarice ponekad svrate, slikamo se s bebom i to je to, jer ona ili počne da urla ili mora da spava. Kapiram da će biti lakše kako bude rasla, ali sad nam je mnogo komplikovano. Ljudi misle da nam se beba desila slučajno, a nije, mi smo stvarno hteli da se venčamo i imamo decu. Tim redom je i bilo. Ali obrisala sam Fejsbuk, za svaki slučaj, da ne postanem „mamika“ koja samo kači slike bebe ili kuka kako joj je teško.


?>