Kako zaista provodimo vreme u izolaciji

Neki odmaraju, neki šize, neki plaču, nekima je sve isto...

// Foto: Privatna arhiva

Već je počelo lagano krčkanje u izolaciji. Ušli smo u treću nedelju od kako je virus korona krenuo da hara po Srbiji. Preporuke svih epidemiologa jesu da sedimo u kućama i da jedino na taj način možemo da doprinesemo borbi protiv ove pošasti. Uz sve te preporuke, zaveden je i policijski čas, svi ugostiteljski objekti i tržni centri su zatvoreni, svako ko može radi od kuće, ukinut je gradski i međugradski prevoz, granice su zabarikadirane, čak je i sneg počeo da pada… Sve u svemu, na ulicu izlazi samo onaj ko mora. Niko ne zna dokle će ovo stanje da traje. Niko nije siguran u šta može da preraste. Ipak, mi iz Vugla, dabome, jedni drugima smo se ispovedili šta radimo između četiri zida tokom svih ovih dana.

Jovana Gligorijević

Ne volim baš uvek da budem u pravu, a pogotovo ne sad. Ispala sam u pravu kad sam sa dezinfekcijom svega počela nekoliko dana pre prvog slučaja u Srbiji, po savetu drugara iz Kine. Cilj je bio da mi to polako pređe u rutinu. Sedim kod kuće, jednom u 3-4 dana izađem u nabavku, ali džogiram po selu. Lakše je kad imaš dvorište. Prikačena sam na vesti non stop, sa Tvitera ne silazim, posle svake konferencije za novinare prevodim komšiluku šta su nove mere. Nije mi dosadno, jer stalno nešto radim, stalno su neki skajp sastanci, viber grupe… Imala sam ozbiljniju krizu u nedelju kad se neko moj razboleo, zapravo, kad mu je potvrđena korona. U 20 godina, prvi put nije bilo nikakvog načina da budem tu za tu osobu, jer nije u Srbiji. Dakle, ukratko, sedim kod kuće, radim možda i više nego u normalnim okolnostima, smrdim na varikinu, ali znam da tako mora.

 

Mara Nedeljkov

Uglavnom žongliram oko skajp sastanaka, istraživanja novih softvera koji imaju mogućnost okupljanja većeg broja ljudi bez bagova, bolesne dezinfekcije kuće i istraživanja je li zdravije da nosim masku ako sam je već skinula i stavila na glavu, ili da sašijem novu od nošenih čarapa. I da: objasnila sam psu da nam niko nije dobrodošao, tako da…

 

Iva Herc

Ja sam takođe počela sa merama pojačane higijene i pokušajima da ne diram lice pre prvog slučaja, znajući da će da stigne u Srbiju, te da će mi ove navike biti potrebne. Prepala sam se kad sam se osvestila koliko diram lice i koliko stvari ispipam na ulazu u stan samo dok stignem do lavaboa. Onda je navika prevagnula, pa me to sada smiruje. Policijski čas mi je poremetio rutinu da prošetam pre spavanja, ali zato sad vežbam pre spavanja, pa se tako izmorim. Pošto odjednom svi imaju višak vremena, stigla sam da popijem kafu na skajpu sa gomilom ljudi sa kojima se inače samo dopisujem. Konačno sam krenula po spisku nepogledanih filmova i nepročitanih knjiga, a ko nema spisak, predlažem da ga napravi. Plan ishrane sam promenila da se ne ugojim dok smo u karantinu, slatko ništa u kući nemam i jedem pet puta dnevno po malo. Pravim maske za lice i telo u moćnoj varijanti, gledam sa se odnegujem koliko mogu. A tu je i posao i opet ne stižem da lenčarim koliko bih htela. Sve u svemu, nije strašno kao što sam mislila da će biti i posle izvesnog vremena, konačno počinjem da se osećam zaista naspavano. Mislim da u samoizolaciji ima puno prostora da okrenemo situaciju na svoju stranu.

 

Nevena Milojević

Meni je za sad skroz okej, ovo je bio jedini način da usporim malo. Prvi put posle mnogo imam malo vremena za sebe, da odgledam, odslušam i ispratim sve što nisam stizala. Radim od kuće i to mi teško ne pada. Vežbam kod kuće ni to mi teško ne pada. I provodim vreme sa sestrom što mi takođe teško ne pada. Ponekad se budim sa nekim paničnim osećajem da sam zarobljena i stalno sanjam svoje prijatelje, ali onda podsetim sebe da je ova zarobljenost zalog za jednu novu vrstu slobode od svakodnevnih obaveza i pritisaka. Svesna sam da je ovo samo prva faza izolacije i da će postajati teže da odagnam tu jutarnju anksioznost, ali za sad mi je okej, sve dok moja sestra jede moje papazjanije a ja imam dovoljno sadržaja da skrećem misli i kreativne energije da nešto radim.

 

Sara Kalember

Ja malo spavam, a rasloloženja mi se menjaju kao na traci (i ne, nisam u pms-u). Juče sam bila pretežno euforična, ali sam zato prekjuče neutešno plakala zato što mi je izašla bubuljica na skalpu. Inače sam dobro. Bolje nego što sam mislila da ću biti. Šetam bar sat vremena dnevno po prirodi i shvatam te šetnje veoma ozbiljno, kako su one jedina stvar koja me drži prisebnom. Ali da, sa maskom i rukavicama. Volela bih da počnem da vežbam, mada znajući sebe nešto sumnjam. Od alkohola i ribanja je počeo i gel sa noktiju da mi se topi. Čitam više, češće i brže odgovaram na poruke, to bi kao bili plusevi. Noću učim. Malo paničim jer je neizvesno kad i šta će biti sa ispitnim rokovima, kako odluke menjaju iz dana u dan. Onda razmišljam o ljudima koji su ostali bez posla, primanja ili na nekoj mizernoj sumi ili kompenzaciji, a moraju da hrane porodice, pa me je malo sramota da koristim reči kao što su neizvesnost i panika. Razmišljam i o životinjama u zoološkom vrtu i kako je njima svaki dan. Kada sve ovo prođe i kada ponovo budete mogli da gađate onog jadnog slona smokijem i kuckate majmunima po staklu, setite se kaveza u kojem ste sad.

 

Lazar Čovs

Meni život izgleda 80% isto osim što sam delom sprečen da radim. Ne nerviram se osim što su ljudi idioti. Ne paničim. Samo imam bolje izgovore da me ljudi manje smaraju. Počeo sam podkast, počeo sam da čitam knjige koje su mi se nagomilale, pišem svaki dan. Čekam da mi isključe internet i telefon.


VIDI NA VUGLU:

NE, 5G TEHNOLOGIJA NIJE UZROK KORONE

STARIJI GRAĐANI PRIČAJU KAKO SE OSEĆAJU POVODOM VANREDNE SITUACIJE

 


 

Emina Ignjatović

Kažu da je dobro imati rutinu. Uveče napravim raspored za sledeći dan. Ne pridržavam ga se. Znači da je jedina rutina koju imam pravljenje rasporeda kog se neću pridržavati. Radim od kuće, zasad sam produktivna. Ne mogu da procenim da li su mačke baš srećne ili baš nadrndane što sam tu po ceo dan, pitajte me tamo u četvrtak. Kad ne radim, šetam od Vibera, preko Vacapa, do Tvitera i Instagrama, zovem bajku (baba, prim. aut.) na fiksni da mi kaže kakvo će sutra vreme da bude i šta ima na televizoru. To nam je i vankarantinski običaj. Obećala sam sebi da ću danas opet početi da vežbam, pandemija me zatekla usred namere da smršam. Sve u svemu, još nije strašno, kao introvertu mi je ovaj teren poznat. Ali znam da slede krize kad i ako se razbukti proleće, jer me zeleno radi na neizdrž.

 

Jovana Netković

Imam roditelje, koji su u rizičnoj grupi, sa kojima provodim samoizolaciju skoro već 10 dana. Bila sam pre dve nedelje na događaju gde je bilo dosta ljudi što me je naknadno puklo da sam možda bila izložena. Ceo period inkubacije mi je bio na ivici nerava i sa teškim anksioznostima i nespavanjem, što je kulminiralo do danas zamalo paničnog napada, koji se ipak nekom magijom nije desio. Ne smeta mi izolovanost od ljudi, dobro mi je da znam da sam manje rizična za druge i sebe, jedino mi je problem što imam jedva funkcionalan kompjuter kod kuće pa ne mogu normalno da radim zbog čega nekad imam utisak da radim ceo dan. Najveći mi je problem jurnjava do prodavnice i apoteke u radno vreme dok se ne zatvori, jer ne skladištim pa moram ponekad i da izađem češće nego što sam planirala. Prija mi što ne gubim dva sata dnevno na prevoz. E da, i vežbam redovno.

 

Bojan Stekić

Ja sam za ovaj haos saznao tako što me majka probudila telefonom kukajući da su joj naložili da ide kući i da ne sme da izlazi 14 dana. Istog dana sam stigao kod nje, ponevši što više stvari iz Beograda, ne znajući koliko dugo ću ostati u selu. S obzirom na to da se moje selo nalazi uz granicu sa Bosnom, lokalni šverceri goriva su prvi dobili rešenja o izolaciji. Stao je šverc, ali i poslovi. U toku dana se jedino čuju traktori, često već od pet ujutru. Od 18 časova se čuje samo lavež pasa. Iz nekog razloga ljudi gotovo da ne pale svetla po kući, kao da će ono da privuče virus. Jedina svetla koja vidim u ulici su od uličnih lampi, i jezivo je tiho. Internet mi uglavnom radi, ali i on trokira, pa mi od konekcije zavisi dnevni raspored gledanja filmova i serija. Predavanja pratim iz kuhinje, i u principu mi je i zanimljivo. Ali samo ako bude bilo privremeno.

 

Nikola Krstić

Već desetak dana sam u izolaciji, radim od kuće, idem na terene samo kada moram, mada to polako jenjava, jer ulazimo u sledeću fazu karantina. Naime, stan je postao moja pećina. Konačno imam opravdanje zašto pričam sam sa sobom. Lebdim po kući kao avet. Nikada u životu nisam ovoliko pratio vesti, mislim da će mozak da mi eksplodira. Gledam filmove i serije. Pikam igrice. Pojačavam muziku do daske. Pokušavam da pročitam knjigu. Više sam u kontaktu sa ljudima nego ranije. Svađam se sa televizorom. Ogovaram sa zidovima satrape koji nam vode ovu državu. Pričam nameštaju o svom detinjstvu. Puštam bradu i kosu. Izgledam kao pustinjak. Noću imam košmare, a danju anksioznost. Kriziram. Plačem dok se tuširam. Setim se nečega pa se nasmejem. Ponekada se budim srećan. Ponekada ležem tužan. Štaviše, izolacija mi i prija, pročišćava me. Usporio mi se život. Nigde više ne moram da žurim. Mada, razmišljam šta će biti kada sve ovo prođe. Inače, dobro sam.