JA, AGENT ZA NEKRETNINE

JA, AGENT ZA NEKRETNINE

Biti agent za nekretnine u Srbiji znači biti sve. Vi niste samo posrednik u prodaji; vi ste i terapeut, i najveći prijatelj, i spas, i brat, i roditelj, i savetnik, i onaj što miri, i onaj koji je za sve kriv. Upijali biste kao sunđer sve tuđe nedaće i probleme. Sanjali biste njihove kredite, njihove dugove, njihove molbe da im što pre prodate stan.

Piše: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs)

// Foto: Pixabay


Čim sam se vratio sa mesec dana fear & loathing putešestvija od Budimpešte, preko Ade Bojane, pa sve do rehbalitacije u selu, shvatio sam da neću imati od čega da živim. Blažesne „e-novine“ su već uveliko bile upokojene tog leta; projekti na kojima sam preko neta radio su zavrnuli slavinu; nisam mogao da zovem ćaleta da mi šalje pare, stoga sam u svojim besanim noćima pokušavao da smislim gde bih mogao da namaknem dinar za leba, cigarete, vinjak i struju. Teoretski, bio sam osuđen da propadnem. U praksi, mogao sam da izađem da prosim ili da kradem.

Sve astrološke, numerološke, mađioničarske i čarobnjačke karte su pokazivale da je mlađanog Nikolu Krstića božija kazna konačno stigla. Nije kao da nisam znao, kada se vrnem sa letnje avanture, kada se konačno spustim na zemlju, da će me realnost života u Beogradu ščepati s obe ruke.

Ionako sam se psihološki spremao za master novinarstva na Fakultetu političkih nauka, koji se posle toga ispostavio kao pogrešna odluka, te sam sve vreme u glavi vrteo film da moram da imam posao sa veoma fleksibilnim radnim vremenom. I tako, kroz par neurotičnih napada, kidanja moždanih ćelija, lupanja glavom o španski zid, došlo mi iz zadnjice u glavu da bih mogao da pitam svog prijatelja iz srednje, koji se bavio prodajom stanova, da on pita, jelte, svog nadređenog, ako može moja sirota malenkost da krene radi u njegovoj agenciji.

I, puf, preko noći, torba mi je opet bila na levom, već dobrano iskrivljenom ramenu. Odjednom sam postao takozvani agent za nekretnine. Odjednom sam počeo da zivkam svakog jutra ljude nudeći im da se oglašavaju preko naše agencije. Odjednom sam ulazio u bezbroj stanova, potpisujući sa svim tim ljudima ugovore o posredovanju. Odjednom sam bio fasicnantno ljubazan; ponavljao dobar dan, doviđenja, kako ste, izvolite, za mnom, molim Vas, Vi prvi, oprostite što smetam — nema šta, bio sam prava bečka škola.

Sveščica mi je bila puna kojekakvih imena, prezimena, brojeva telefona, podsetnika i svega onoga što uglavnom već sutradan ne bih znao zašto sam zapisao. Mobilni telefon nije prestajao da zvoni. Javljali su se ljudi iz, maltene, čitave Srbije. Ma šta Srbije, zvali su me i preko Vibera ko da sam u kol centru radio. Marfijev zakon je bubnjio sve vreme punom parom.


Znalo se: čim sednem premoren da ručam, upalim omiljenu seriju, ili prilegnem malo da odmorim, zvoni telefon, bato, zove klijent iz Babušnice da te pita kako izgleda stan od 12 kvadrata i da li ima mesta da on tu napravi kuhinju zasebnu.

A nedajtibože, da mu se ne javiš, ima da digne sve na noge, dok ne sazna, bog te maz'o, da li može cena stana da se spusti, iako još u njega nije ni ušao.

Međutim, biti agent za nekretnine u Srbiji je zapravo biti sve. Vi niste samo posrednik u prodaji; vi ste i terapeut, i najveći prijatelj, i spas, i brat, i roditelj, i savetnik, i onaj što miri, i onaj koji je za sve kriv. Upijali biste kao sunđer sve tuđe nedaće i probleme. Sanjali biste njihove kredite, njihove dugove, njihove molbe da im što pre prodate stan. Kidali biste sebi metre živaca objašnajvajući klijentima zašto moraju, pobogu, da potpišu saradanju sa vama, ukoliko žele da oglase stan preko agencije, ili, pak, da vide stan preko vas, ukoliko žele da ga kupe. Svakome od njih morate detaljno da objasnite da ne može da se proda baš na foru, namigušu ili na reč.

Bilo je to raznoraznih grupacija: hohštapleri kojekakvi, nadmeni provincijalci, zaludni penzioneri, raznorazne vucibatine i krimosi, prepotentni pravnici, dosadni i zaljubljeni parovi, ljudi sa decom, nesnalažljivi usamljenici, oni što nemaju pojma šta kupuju, oni što se prave da znaju šta hoće... Svi na jednom mestu. Pod istim suncem. Svi su oni hteli da prodaju stan za što veće pare ili da kupe za što manje, a da usput preveslaju i zaobiđu agenciju za proviziju. U svakom slučaju, jedna prava vratolomija.

Ipak, trenutak kada se proda stan i uzme procenat je ravan najboljem orgazmu koji ste u životu imali. Odjednom procveta hiljadu ruža, ptičice na sav glas krenu da pevaju, duga se iznad neba pojavi, a sunce se veselo osmehuje, dok vi lupate nogama u dupe i trčite da što pre te silne evre potrošite. Jer, šta ćete, imate dvadeset i kusur godina, i odjednom vam se ubrizga u venu finansijski opijum, koji vas doslovno raspameti, i ako niste pametni, poput autora ovog teksta, potrošićete tu proviziju dok trepnete.

Ali, ipak, kako je vreme prolazilo, uprkos novcima koji su bili veliki, oni su i dalje bili nestabilni. Jer, moglo je da prođe i po par meseci a da se nijedna nekretnina se ne proda. Zato sam paralelno krenuo da radim još neke posliće, opet se bacio na novinarstvo, a usput sam počeo i da gulim master. Živci su bili sve tanji i tanji, a nad glavom mi je stajao i taj famozni državni ispit koji, zapravo, mora svaki agent da položi, da ne bi od inspekcije dobio preko tambure.

Prvi put na ispitu. Nisam učio. Pao. Drugi put. Kao učio. Pao. Treći put. Krv sam propljuvao. Položio.

No, na kraju mi malo i postalo muka. Sve je bilo isto. Sve se ponavljalo. Nije mi bilo toliko ni zanimljivo, a ni vredno (nestabilnih) para. A i drugi posao u, sada pokojnom, Editoru se nazirao. Čak mi je jednom prilikom jedan stariji kolega rekao da je „par puta izlazio i vraćao se u posao“.

„Nije dobro za psihu. U jednom trenutku ćeš samo shvatiti da moraš da odeš“, rekao mi je.

I tako i bi. Napustio sam dvogodišnju erotsku vezu sa stanovima, kućama, placevima i garažama Beograda i posvetio se novinarstvu. Ali, opet, nedajtibože, možda se opet vratim u tu mazohističku ludoriju. Ako načisto flipnem od pisanja...

?>