I otirač sam potopila u asepsol: kako korona deluje na našu psihu

Hoćemo li opsesivno ribati i pokušavati da dezinfikujemo sve što se dezinfikovati da? Možda čak i hordovati? Da li ćemo verovati da rakija ubija svaki virus u organizmu ili da pričešće kašičicom koja je prethodno bila u ustima desetina ljudi stvara sveti pancir protiv korone?

Jedno je sigurno kada je reč o korona virusu – prisustvujemo značajnom istorijskom događaju. Njegove posledice nemaju istu težinu za sve: neki ljudi primaju samo delić već mizerne plate, drugi su ostali bez posla, trećima je potrebna socijalna pomoć, četvrti nemaju ni krov nad glavom… Tu su još hronični bolesnici, starije osobe, ali i razne druge kategorije ugroženog stanovništva – kao što su, između ostalog, i mladi koji žive sa njima.

Ipak, veći deo nas može reći – okej, kod kuće smo, toplo nam je, imamo pijuću vodu, dovoljno hrane i pristup internetu, a ponekom se možda i posrećilo da dođe do bočice alkohola ili nekoliko pari maski i rukavica. Ali, da li je to zaista dovoljno? Mnogi psiholozi ističu da smo, pre svega, socijalna bića i da karantin i socijalna izolacija mogu pogoršati anksioznosti, depresiju i stvoriti osećaj bespomoćnosti. Šta nam tu govori lično iskustvo?

Jedini događaj koji bih mogla da uporedim sa pandemijom korone jeste bombardovanje Srbije 1999, ali pošto sam tada imala tri godine, ne sećam se gotovo ničeg. Ne sumnjam da je i tada bilo mnogo straha i panike – skloništa, parališući zvukovi sirena i eksplozija bombi. Međutim, bar se znalo odakle dolazi opasnost, a sada se borimo protiv nečeg nevidljivog.

Naš najveći neprijatelj može da bude naš najdraži član porodice ili najbolji prijatelj, ali i potpuni stranac ili neki kreten koji se previše približio i dahnuo nam u lice u prodavaonici. Može li to ikog ostaviti ravnodušnim? Fenomeni izučavani i opisivani za ovakve i slične situacije su bezbrojni, a pozivanje na svaki koji bi mogao da bude relevantan pretvorio bi ovaj tekst u seminarski rad. I to, verovatno, ne u neki preterano dobar.


VIDI NA VUGLU:

KAKO ZAISTA PROVODIMO VREME U IZOLACIJI

NE STVARAJTE DODATNU BUKU: KOME I KAKO VEROVATI U DOBA KORONE


Zbog toga je dovoljno da napomenem kako skorija istraživanja ukazuju da postoje osnove za opravdanu zabrinunost za mentalno zdravlje usled stresora vezanih za karantin. Karakteristični su strah od zaraze, frustracija, dosada, nedostatak adekvatnih potrepština, neinformisanost, finansijski gubitak ili stigma vezana za lično oboljevanje.

Na distres ili narušeno mentalno zdravlje ukazuju sledeći znaci: prekomerni strah i briga oko sopstvenog zdravlja, promene u rasporedu i količini spavanja i unošenja hrane, poteškoće u spavanju i koncentraciji, pogoršanje već postojećih, hroničnih zdravstvenih problema, nervoza koja se može ogledati u prekomernom pušenju, zloupotrebi alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci…

Ako ste gledali film „Cast Away“, znate da tu Tom Henks igra čoveka koji je posle pada aviona proveo više godina sam na pustom ostrvu. Tu je počeo da govori sa odbojkaškom loptom, nazvavši je Vilson i proglasivši je za najboljeg prijatelja. Napravši konačno splav i otisnuvši se sa ostrva, Tom Henks poveo je i Vilsona, ali kad je lopta pala u okean, gledali smo ga kako se bezuspešno bori sa talasima pokušavajući da stigne do nje i, na kraju, kako se slomljenog srca miri sa gubitkom. Pa, verovatno niko od nas neće doći do stadijuma da utehu nalazi pričajući sa svojom kućnom lampom.

Ipak, hoćemo li opsesivno ribati i pokušavati da dezinfikujemo sve što se dezinfikovati da? Možda čak i hordovati? Da li ćemo verovati da rakija ubija svaki virus u organizmu ili da pričešće kašičicom koja je prethodno bila u ustima desetina ljudi stvara sveti pancir protiv korone?

Na kraju – hoćemo li se iracionalno plašiti svežeg vazduha i svakog međuljudskog odnosa kao što su Gali iz Asteriksovog i Obeliksovog sela strahovali da će im nebo pasti na glavu? Odgovor glasi da ćemo nešto od navedenog sigurno iskusiti u ovom ili onom obliku.

Ovde stižemo i do još jednog pitanja. A to je da li treba da se međusobno napadamo i osuđujemo one što postupaju drugačije od nas ili da pokažemo razumevanja i empatiju prema drugima i njihovim strahovima? U potrazi za odgovorom, pitala sam nekoliko prijatelja i poznanika čega se najviše plaše, šta je najčudnija stvar koju su primetili da ovih dana rade i šta misle da je razlog iza tih postupaka.

 

Aleksandra (25):

Najčudnija stvar je da, iako nosim masku, bukvalno ne dišem u liftu ili pored drugih ljudi bez obzira da li je oni imaju uz rukavice i ostalu zaštitu. Plašim se da ne dobijem virus zbog oca koji spada u najrizičniju kategoriju, kako po godinama, tako po bolestima koje već ima. Zato smatram da je moje ponašanje apsolutno povezano sa tim. Iako me otac dovozi i odvozi sa posla, svesna sam da samo jedno korišćenje javnog toaleta može dovesti do direktne opasnosti. Poprilično sam anksiozna zbog toga, a posebno od dana kada mi je koleginica, na čijem računaru radim već drugu nedelju, saopštila da se videla sa drugom kojem je skoro potvrđeno da je pozitivan na virus. Juče je naprasno počela da kašlje i nije mi jasno zašto dolazi na posao imajući to u vidu. Smatram da bi rešenje bila potpuna izolacija i da bi mi rad od kuće pomogao da se osećam bezbrižnije.

Gorana (35):

Nemam pojma šta bi moglo da se vodi pod „čudno“, ali dezinfikujem sve živo i stalno me svrbi lice zato što sam svesna da ne smem da se pipam. Naplašili su nas, pa mi sad sve deluje prljavo i potencijalno zarazno. Što se tiče korone, kontam, što se više primirimo brže će proći. Znam da nam ne gine izolacija, pa kao ajde, daj da se izolujemo kako treba. Meni se, inače, isto ‘vata jer radim od kuće.

Danilo (30):

Ljuljam se na kauču i hodam kao lud po kući da ne bih dobio panični napad gušenja. Plašim se da ću se zaraziti i da ću umreti. Jedino rešenje vidim u uzdanju u Boga i molim se da će mi ojačati veru, jer sa verom se sve može.

Jelena (25):

Dezinfikujem svaki proizvod iz prodavnice i bacam kese, kao i omote od suhomesnatih proizvoda. Limenke perem u kupatilu a ne u kuhinji i ne sunđerom, a potom direktno sipam u čašu. Svaki dan popijem po jedan ekomer i čaj od đumbira sa propolisom. Razvila sam tehniku kako da ne pipnem ni jednu šipku kada se vozim gradskim prevozom, a po povratku odeću bacim na pranje. Jedino čega se plašim je da ne prenesem mami virus ili da ga ona negde ne pokupi zbog njenog višedecenijskog pušenja i hroničnog bronhitisa. Okej sam jedino kada se isključim, ne slušam vesti i ne razmišljam o tome.

Dejan (50):

Po ceo dan razmenjujem poruke na telefonu ili gledam TV zato što nemam drugih obaveza tokom ove zabrane kretanja. Plašim se za život svoje porodice i smatram da je to povezano sa medijskim terorom i pritiskom koji se na nas vrši. Po ceo dan gledam i čitam nove vesti, a to me samo čini paranoičnijim. Objektivno, uveren sam da ne može ništa da mi se desi jer sam mlad i stabilnog zdravlja, međutim zbog pritiska medija to objektivno mišljenje pada u drugi plan. Za suprugu je priča suprotna, ona ima 55 godina, pušač je već 37 godina, preživela je tešku upalu pluća i SARS, pa smatram da je strah koji osećam za nju opravdan. Otkad je sinu pozlilo, uplašen sam, napet i dezorijentisan. Rešenje vidim u potpunoj isključenosti od svih medijskih saznanja.

Vukašin (25):

Živim u asepsolu i domestosu i cepam igrice sa ortacima. Brine me kolaps ekonomije i potencijalno ratovanje, mada to nije povezano sa mnom generalno. Rešenje vidim u solidarnosti.

Dragana (24):

Pa, počela sam da se gadim vazduha koji dišem – osećam da virus leti svugde oko mene. Na primer, stavljam naočare da bih učvrstila masku kako ništa ne bi ušlo ni sa gornje strane kada moram da izađem iz kuće. Dezinfikujem sve oko sebe – od naočara do pakle cigara, upaljača, knjiga, papuča, daljinskog… Uglavnom, svega što dodirnem. Čak sam i otirač natopila asepsolom. Pogotovo se pogubim kada ubacim nešto u džep, pa se setim da su tu nekada bile pare – onda osećam da je sve prljavo. Najviše se plašim da se ne zarazi neko od starijih ljudi oko mene, pošto samo u dvorištu imam četvoro ljudi starijih od 60 godina. Da živim sama, ne bi bilo tako.

Luka (25):

Uglavnom se ponašam normalno. Ali, recimo, kada mi je drugar došao i pomazio mačku, prošlo mi je kroz glavu da je obrišem. Pa makar i vlažnim maramicama. Valjda nam je plasirano sve to tako da uvek imamo u podsvesti to brisanje i pranje ruku; to bi bilo okej, da naš narod nije malo prs’o pa počeo da kupuje svega što ima u apoteci. Smatram i da se oseća nervoza. To je ono kada čoveku nešto zabraniš, pa onda on baš to hoće i mora. Ne znam kako rešiti ovo sranje, osim da ljudi počnu da se ponašaju disciplinovano i vode računa najviše što mogu.

 

Svi su zabrinuti, zbunjeni i prilično uplašeni, ali pokazuju brigu za voljene i starije osobe. Rešenje vide u ličnoj disciplini, poštovanju mera proglašenih zbog pandemije i solidarnosti.

 

Nikome nije lako u situaciji u kojoj smo se našli, pa je zato dobro znati sledeće: brojevi telefona namenjeni isključivo za pružanje psihološke podrške su: 066 822 30 82, 066 822 30 83, 064 808 35 55, 064 802 88 98; telefon epidemioloških službi za sve informacije – specijalan broj Ministarstva zdravlja za pitanja u vezi sa korona virusom je: 064 8945 235 a, Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”: 011 2684 566.