HOMOFOBIJA NIJE STAV, HOMOFOBIJA JE ZLOČIN

HOMOFOBIJA NIJE STAV, HOMOFOBIJA JE ZLOČIN

Ne postoje reči koje mogu da opišu situaciju u kojoj mlade LGBT osobe u Srbiji ne smeju da ispolje svoja osećanja, da pričaju o svojim dilemama i mentalnim problemima.

Piše: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs)


Tragična statistika iz 2017. godine prikazuje da je 72 odsto LGBT populacije izloženo psihičkom nasilju zbog svoje seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, dok je 26 posto pretrpelo i fizičko nasilje. Gorka je činjenica da se društvo ne bavi mentalnim zdravljem omladine uopšte, niti ga priznaje kao problem, dok, pak, pripadnici LGBT ne mogu ni da sanjaju da svoje nedaće ikome i spomenu. Jer u najmanju ruku bi nailazile na osudu, izolaciju i podsmeh.

I upravo zbog tih nagomilanih problema u glavi koje niko od njihovog okruženja ne zna, ili se, naprotiv, pravi da ne zna, dolazimo do mučnog događaja gde Stojadin Lazić, star 40 godina, skače pod voz u Zemun polju nakon što je mesecima svakoga dana podnosio psihičku torturu inspirisanu homofobičnom mržnjom.

Aleksandar Savić iz udruženja “Da se zna” kaže da oni uvek mogu da se obrate njihovoj organizaciji.

Foto: Medija Centar

„Tu mogu da dobiju i psihološku i pravnu podršku. Imamo savetovalište koje smo u saradnji opštinom Vračar otvorili koje radi jednom nedeljno. Dakle, imamo različite nivoe podrške”, kaže za Vugl Savić.

Na pitanje sa kakvim sve mentalnim problemima se susreću, Savić je odgovorio: „Često ljudi imaju velike mentalne probleme koje mi ne možemo da rešimo sa terapeutima, nego zahtevaju da se obrate psihijatrijskoj ustanovi, i to donekle jeste otežavajuće, jer trpite teret homofobije. Sa druge strane, postoje ljudi koji imaju problem sa depresijom, sa suicidom, koji su izazvani odbacivanjem, strahom od odbacivanja, činjenicom da problemi koji su vezani za njihovu seksualnu orijentaciju nemaju kome da poveru, pa ni ljudima koji su najbliskiji, jer se plaše njihove reakcije.”

Međutim, dr Daniel Mešković, doktor medicine, master psiholog, KBT/REBT psihoterapeut smatra da ne postoje „neki specifični problemi LGBT mladih koji su drugačiji od mentalnih problema bilo kod drugog mladog čoveka”.

Foto: Facebook/Pričajmo o tome

„Ono što je negde od ključnog značaja za mentalno zdravlje i mentalnu fleksibilnost jeste koncept bezuslovnog prihvatanja. To je u stvari ono najdublje prihvatanje sebe, prihvatanje drugih i prihvatanje sveta baš takvi kakvi jesu sa svojim slabostima i jakostima, savršenostima i nesavršenostima, plusevima i minusima”, objašnjava naš sagovornik.

On dodaje da „ono što je generalno problem kod ljudi, a kod LGBT populacije to može dodatno da bude poentirano, to je da se mi zapravo često zagledamo u svoj minus”.

„I taj jedan mali kružić, koji čini čitav naš identitet, jednostavno raširimo preko celog Ja identiteta. I zbog tog minusa mi obezvredimo sebe. Kod LGBT populacije je to posebno značajno; mogu da dožive neprihvatanje od strane okoline, a mogu isto tako jednako da dožive neprihvatanje od samoga sebe, i to onda zovemo ego-distona seksualna orijentacija”, ističe Mešković.

Prema istraživanju IPSOS-a dva od pet ispitanika smatra da je transrodnost mentalna bolest, pa tako ovo mišljenje deli oko 44 odsto populacije u Srbiji.

„To obično počne u osnovnoj školi, jer imamo klince koji se autuju i tada kao LGBT, i onda krene zadirkivanja i maltretiranje od strane dece. Pogotovo kada si mlađi, to je dosta problematično i traumatično, roditelji i škola se odluče da ćute o tome, da se ne konsultuju ni sa kim, i to onda kulminira dok se ne desi nešto veće kao što je samoubistvo ili sam pokušaj, i onda tek shvate da je moglo nešto da se uradi”, rekao je Savić.

Ipak, Savić kaže da „na prvu loptu najčešće ne naiđu na podršku”:

„Obrate se razrednom starešini, pa razredni starešna u većini slučajeva bude homofobičan ili transfobičan.”

Poređenja radi, Velika Britanija će od 2020. godine uvesti obavezno seksualno vaspitanje u školske ustanove za dvanaestogodišnjake gde će učiti o istopolnim odnosima, i kako rodno i seskualno utemeljeni stereotipi mogu biti štetni. Dok se Švajcarska obračunala sa homofobijom i transfobijomtako što je zakonom zabranila. Matijas Rejnard, koji je predložio taj zakon, bio je veoma jasan: “Homofobija nije mišljenje. Homofobija je zločin. Jedna u pet gej osoba pokuša da izvrši samoubistvo, polovina njih pre navršenih 20 godina. Ova pobeda šalje snažnu poruku.”

„Ljudi uopšte ne razumeju probleme mladih. Roditelji žele da budemo ono što oni žele da budemo, a ne ono što mi želimo. I tako se stvara jedna distanca sa njima, pa se deca odlučuju da ne razgovaraju sa njima. Ali, pre svega, problem LGBT dece jeste to što ne mogu da se autuju, da pričaju o tome kako se osećaju, čak i da imaju neke dileme - mi kao društvo za to nismo preterano otvoreni”, zaključuje Savić.


?>