GILAD SADE: KAKO PUTOVATI U ZONE KOFLIKTA

GILAD SADE: KAKO PUTOVATI U ZONE KOFLIKTA

Gilad Sade je fotograf i Jevrejin odrastao u gradu podeljenom na izraelski i palestinski deo. Danas slika konfliktne zone, ali bavi se još jednim, neobičnim poslom: vođenjem turističkih tura u ovim krajevima. Tvrdi da cilj ovih tura nije da turisti odu kao na safari, nego da razumeju realnost života lokalnog stanovništva, koja nekad ne uspeva da probije informacionu barijeru.

Piše: Jovana Georgievski // Foto: Privatna arhiva


Vojnici, policajci, demineri i civili koji u uniformama obavljaju uobičajene fizičke poslove samo su neki od aktera na fotografijama izralskog fotografa Gilada Sadea (1986), koji beleži svakodnevnicu u područjima zamrznutog konflikta. Neke od ovih fotografija, iz Nagorno Karabaha, Abhazije i Pridnjestrovlja, Kosova i Palestine, beogradska publika imala je prilike da vidi u Ostavinskoj galeriji na nedavnoj izložbi „Travel Warning – Putovanja u opasne zemlje“. Sade, koji se pored fotografije bavi i vođenjem nestandardnih turističkih tura u manje posećene krajeve, za Vugl priča o zašto je važno putovati i videti stvari svojim očima.

Devojčica na minaretu posmatra ostatke nakon sukoba u Nagorno Karabahu // Foto: Gilad Sade

Život u zoni konflikta

Sade je deo detinjstva proveo u Hersonu, gradu koji se geografski nalazi u Palestini. „To je naša verzija Mitrovice – grad je podeljen na jevrejski i arapski deo“, priča Sade. „Jedno od prvih sećanja iz detinjstva mi je iz perioda kada sam imao četiri godine: majka me budi u sred noći i stavlja mi gas masku, a moj mali brat je u nekoj vrsti kutije za bebe, koja zamenjuje gas masku“.

Sade je odrastao kao pripadnik radikalne jevrejske zajednice Kah, koja je nakon terorističkog napada 1994. godine prepoznata kao teroristički pokret u Izraelu, SAD-u, Kanadi i Evropskoj Uniji. Stari način života napustio je 2009. godine.


„Uslovi života u aktivnom i zamrznutom konfliktu se neuporedivo razlikuju“, kaže Sade i dodaje da u oba slučaja ljudi žive u lošim ekonomskim uslovima i atmosferi upućenosti na neprijatelje. Fotograf objašnjava da se u situaciji zamrznutog konflikta, kao što je slučaj sa Karabahom, Abhazijom ili Kosovom, dešavaju sporadični incindenti, ali ljudi uglavnom žive mirno, pa je i turizam moguć. „Jedna od karakteristika ljudi u ovim područjima je da imaju duboko usađenu ideju o tome da moraju biti jaki da bi preživeli. To ponekad jeste istina, jer život u ovakvim zonama nije lak“, ističe on.


Sade kaže da dolazak turista ne samo da poboljšava ekonomsku situaciju u ovim područjima, već nego i pozitivno utiče na lokalno stanovništvo. „Ljudi iz takvih područja ne mogu takoreći nigde da putuju. Paradoks je da su jedini „stranci“ na koje su upućeni ustvari ljudi koje smatraju za svoje neprijatelje. Sa dolaskom turista – pojavljuje se treća strana i to se svima dopada“, kaže on.


„Nakon što sam otišao iz Izraela, dosta vremena sam proveo u Nagorno Karabahu, koji je predmet spora između Jermenije i Azerbejdžana, i gde većinski žive Jermeni. Među tim ljudima, počeo sam da razmišljam kako bih mogao da pomognem da se ekonomija makar malo poboljša. Tako sam došao na ideju da počnem da organizujem turističke ture i osnovao sam agenciju, „Divlje staze“ (Wild Trails).

„Na geografskom prostoru Palestine, gde sam ja odrastao, imate sela koja su bukvalno deset kilometara jedno od drugog, u kojima ljudi misle da sa druge strane brda žive monstrumi“, objašnjava on i priznaje da tokom odrastanja ni sam nije razmišljao o prelasku na drugu stranu.

„Mnogo godina kasnije, kada sam počeo da dovodim turiste, sa nama je pošao i jedan moj drug Izraelac. Bila je zima, celu noć smo sedeli pored vatre, pili smo vrlo sladak čaj – faktički šećer, sa malo čaja – a moji drugovi, Izraelac i Palestinac, su prvi put u životu razgovarali sa čovek koji živi sa druge strane brda, na engleskom. To je bilo neopisivo iskustvo“.


Sade ističe da cilj turističkih tura koje organizuje nije da turisti odu kao na safari, nego da razumeju realnost života lokalnog stanovništva, koje nekad ne uspevaju da probiju informacionu barijeru.

Foto: Gilad Sade

„Postoji jedna fotografija koju često koristim kako bi ilustrovao da stvari nisu uvek kao što izgledaju“, priča on. Na fotografiji je čovek u vojnoj uniformi, slikan u Karabahu, koji sedi sa puškom u rukama. On nije ni profesionalni vojnik, ni dobrovoljac. Ustvari se radi o tome da u Karabahu ljudi često obavljaju svakodnevne fizičke poslove u uniformama. Razlog je jednostavan i krajnje praktičan: uniforme svi imaju i one su od izdržljivog materijala, a klasična odeća u takvim područjima je manje dostupna i mnogi ne mogu tako lako da je priušte, pa je čuvaju za posebne prilike. Kada idu u planine ili u lov – kao što je slučaj sa ovom fotografijom, gde sam uslikao čoveka koji tek što se vratio iz lova, u Karabahu najčešće to rade u uniformama“, objašnjava Sade.

Dva života

U Tel Avivu je 27. maja održana premijera dokumentarnog filma „Najbolja nesačuvana tajna“ (The Best Unkept Secret) izraelskog novinara Ilana Mizrahija, koja prati Sadeovo preobraćenje od jevrejskog ekstremiste do današnjeg fotografa, preduzetnika i putnika.


„Veći deo života sam verovao da sam napola Arapin, kao Palestinci, i da su mene i moju majku spasli iz palestinskog sela“, objašnjava Sade i kaže da je ovo uverenje rezultat manipulacije nad njegovom majkom, koja je, nakon što je vanbračno zatrudnela, na nagovor porodice zatražila pomoć od pripadnika Kaha. „Mene su oduzeli od majke kada sam se rodio i poslali me u radikalnu religioznu porodicu u Hersonu, a majka je ostala u Jerusalimu i bila je ucenjena da u kameru pročita pripremljen tekst o tome da je spasena od nasilnog muža Arapina i da ima problem sa narkoticima. Kah je taj video koristio za prikupljanje donacija“, objašnjava on.


Sa majkom se kasnije ponovo spojio. „Verovao sam da sam polu-Arapin u zajednici gde sam od rođenja učen da su Arapi loši. Sa jedne strane, imao sam potrebu da dokažem da sam ravnopravan član zajednice, a sa druge strane, verovao sam da moram da se odužim, jer sam spasen“.


Tokom odrastanja, Sade je hapšen više od 500 puta. „Uglavnom su to bila kratka hapšenja, puštali su nas posle nekoliko sati u policijskoj stanici“, priča on i dodaje, da su prekršaji bili od pisanja grafita, preko tuča sa Arapima, do razbijanja palestinskih automobila i prozora na kućama. Hapšenja je bilo i na protestima. „Nije uvek bilo nereda, ponekad su nas hapsili samo zato što smo vikali i mislim da je to bilo kontraproduktivno – kada te hapse toliko često, to postane normalan deo života.“


„Moj najveći strah je bio da ću izgubiti zajednicu, jer sam imao snažnu potrebu da negde pripadam, a sve vreme sam se bojao da će se neko okrenuti protiv mene“, priča Sade.

„Odrastao sam okružen novinarima i poželeo sam da budem kao oni. Pored toga, mislim da je najbolja stvar koju je moja majka za mene uradila to, što mi je kupovala „Nacionalnu geografiju“ – maštao sam o dalekim mestima, i jednog dana sam odlučio da je vreme da promenim način života. Kada sam otišao, kupio sam foto-aparat i tako je sve počelo“.

Sade je tokom poslednjih deset godina obišao sedamdesetak zemalja i odveo stotine tura u konfliktna područja. Na takvoj turi po Izraelu bila i jedna urednica Nacionalne geografije. „Od tada smo postali prijatelji na Fejsbuku. Okačio sam neku fotografiju, a ona mi je u roku od sekund poslala poruku da obrišem i pošaljem joj u visokoj rezoluciji, a Nacionalna geografija ju je objavila na internetu. Tada sam pomislio da ako sam u tome uspeo, onda je sve moguće“, priča Sade uz širok osmeh.

Sledeći foto-projekat Sade planira da posveti Kosovu, koje je već posetio. „Shvatio sam da se Balkan dosta razlikuje od mesta gde sam ja odrastao – kod nas su uglavnom padale bombe, bilo je terorističkih napada – mnogo ljudi je stradalo, ali ne u direktnom sukobu. Kada sam počeo da čitam o ratovima na Balkanu, shvatio sam da su ovde ljudi više ginuli u neposrednim sukobima. Planiram da to istražim ovog leta“.


?>