FIGHT CLUB: 20 GODINA KASNIJE

FIGHT CLUB: 20 GODINA KASNIJE

„Da, Tajler i bratija iz „Borilačkog kluba" želeli su da ponovo osvoje muški prostor i rečenice koje izgovaraju, kojima se bodre i vređaju, zaista bi se mogle lako naći u nečemu što bi u 2019. mogli da izgovore Miša Vacić, Marko Đurić ili kako se već zovu ti incel-levijatani naših dana.“

Piše: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs)

// Foto: Youtube Printscreen (Illustrated Fiction)


Fight Club je nakon svih ovih dvadeset godina u stvari življi nego ikada. Ono što Čak Palahnjuk, pisac stoimenog romana nije mogao da predvidi jeste da će Dejvid Finčer te 1999. godine snimiti film koji će uzdići njegovo književno delo do kultnog simbola. Taj film sa ove distance može se posmatrati na raznorazne načine, ali i kao jedno hiper-satirično proročanstvo koje je zapravo najavilo da će današnji svet pasti na kolena pred zavisnošću od materijalizma, plastičnosti, konvencionalnosti i pokondirenosti. Kroz svoja dva sata on je u potpunosti prikazao i ogolio našu opsednutost da sebe prikažemo u onakvom svetlu kakvom bismo želeli da nas vide. I upravo se to dešava: Instagram, Tviter, Fejsbuk - sve su to mali, borilački klubovi gde brendiramo sopstvene avatare prepune laži, koje prikazujemo ostatku sveta do čijeg mišljenja nam u stvari nije stalo. Zato ostaje gorak ukus beznađa jer ovaj film iliti knjiga je bila samo najava inferna XXI veka koji nam se upravo dešava.

Ipak, Marko Braković, psihoterapeut, pisac i kolumnista, kaže za Vugl da „danas gotovo da ne može da se zamisli da neki veliki studio napravi i plati ovakav film“.

„Od ekonomske krize 2008. i od prelazaka odličnih scenarista sa filma na kablovske operatere i serijske programe, ovakav izuzetan nivo kvaliteta, nestao je sa velikog platna, u ogromnoj meri. Ovaj film, i ovaj roman, predstavljaju remek delo underground kulture i jedan mali prozor u istinu o prokletstvu koncepta “američke izuzetnosti” i “jednakih prilika za sve”. Ovo delo Čaka Palahnjuka obavestilo nas je da nećemo svi uspeti u životu. Saznali smo da je sreća rezervisana samo za bogate slojeve društva i da to što radimo tri posla, neće nam puno pomoći. Besni smo, nekoga bismo prebili i imamo pravo na to. Ovo je izuzetno važna poruka ovog filma, i ovo je nešto što će i Srbija shvatiti, kada za to dođe vreme“, istako je Braković.

Sa druge strane, Ivan Dabetić, pesnik i menadžer digitalnog sektora u izdavačkoj kući „Laguna“, kazao je da „prvo pravilo Kluba jeste da se o Klubu ne priča“.

„Kao i glavni protagonista Edvard većina ljudi danas ima njegov obrazac života iz kojeg traži izlaz. Njegov obrazac mogu da podelim u dva segmenta: u prvom segmentu imamo državne firme i kapitalizam koji sve guta – tu možemo da dodamo i brz način života – a rezultat jeste da većina nesrećnih, poput Edvarda, traži nov smisao, nova poznanstva, odlaze na mesta koja do sada nisu posećivali. I pritom svako za sebe nosi etiketu da mu je dobro i sjajno, i sa takvom etiketom uživa slušajući druge koji imaju veće probleme“, izričit je Dabetić.

On dodaje da „drugi segment jeste opsednutost materijalnim što reflektuje pozitivan imidž u javnosti“.

„Iako film nema potrošačku filozofiju Edvard Norton je opterećen IKEA stvarima – njegov enterijer stana, dizajn, i način razmišljanja dok gleda katalog je sjajna prezentacija sebe, što možemo da uporedimo i sa današinjim klincima koji teže ka tome i ističu da imaju dobar automobil, najnoviji telefon, markiranu garderobu, sve ono što ih jasno opisuje, ali opet, da li su srećni i da li to rešava njihove probleme?“, pita se naš sagovornik.

Međutim, Marko Prelević, odgovorni urednik nedeljnog lista „Nedeljnik“, smatra da „ovaj film nije uticao samo na popkulturu, već i na svakodnevni govor“.

Fight Club je bio istinska eksplozija u pop kulturi, baš kao onaj poslednji kadar koji vam dozvoljava da sami učitate svoj kraj; to se vidi po tome što ga je, možda poput "Clowork's Orange", "Trainspottinga", pank muzike ili istorijata fudbalskog huliganizma, otkrivala svaka generacija i učitavala u njega svoje vrednosti, ali i po tome što su se devojčice početkom ovog milenijuma delile na one koje su Marla Singer i one koja su Amelija Pulen“, istakao je Prelević.

Dabetić,pak, podseća da je „film bio ocenjen kao prosečan“.

„Propagira nasilje, a ima elemente sarkazma. Fight Club u startu nije zaradio mnogo dolara, ali je i te kako zaradio mnoštvo negativnih kritika: od Rodžera Iberta koji je film nazvao muškom pornografijom, pa do filmskog kritičara Reksa Rida koji je kratko rekao o filmu da publiku može pronaći samo u paklu. Analizirajući kritike filma danas dolazimo do zaključka da mi imamo najveću foru 21. veka – a to je da nam tehnologija koju koristimo uštedi vreme kako bismo bili produktivniji i imali bogatiji društveni život. Naprotiv, niti smo mnogo produktivni, niti smo socijalni. Poput Edvarda koji je antisocijalan i koji odlazi na razne skupove tako i mi preko društvenih mreža odlazimo na događaje ne bismo li – sad možemo da se vratimo na prethodni odgovor – slušali tuđe priče i probleme dok je sa nama sve u redu“, ističe naš sagovornik.

On dodaje da „u filmu defitivno ima i nekoliko obrazaca poremećaja ličnosti kod likova“.

„Bes, agresivnost, nemogućnost planiranja, krađe i laži zarad postizanja ličnog zadovoljstva – ove obrasce slobodno možemo da prepišemo društvu i tada i danas“, jasan je Dabetić.

No, Dabetić smatra da „Fight Club jasno opisuje način života ljudi“.

„Imamo nekoliko elementa, pored egzistencijalnih problema: usamljenost, depresija, sve je više antisocijalnih osoba, a elitističko ponašanje i želja za materijalizmom kod ljudi raste zajedno sa kapitalizmom. Naravno, Edvardov život ne bi trebalo da se posmatra kao psihološki problem, mada i možemo, već bi trebalo da pronađemo taj pobunjenički stav koji je on uspeo da nađe“, ističe Dabetić.

Prelević kaže da „iz današnje vizure bi bilo lako Fight Club povezati sa odjecima pokreta #MeToo“.

„Prvoloptaški bi bilo zasmatrati kako je ovo film o 'toksičnoj kulturi muškosti' koja je kriva - a jeste, nedvojbeno - za mnoge pošasti, ili pasti u amok političke korektnosti i verglati zanavek o 'promociji i glamurizaciji nasilja', sve u doba kada nije bilo kamera na telefonima da to prilježno pribeleže. Da, Tajler i bratija iz „Borilačkog kluba" želeli su da ponovo osvoje muški prostor, i rečenice koje izgovaraju, kojima se bodre i vređaju, zaista bi se mogle lako naći u nečemu što bi u 2019. mogli da izgovore Miša Vacić, Marko Đurić ili kako se već zovu ti govnjivi incel-levijatani naših dana“, izričit je Prelević.

On dodaje da bi ga „jednako bi mogli prigrliti i salonski i levičari sa društvenih mreža“.

Fight Club je uvek bio mnogo više od toga, više od pukog klinačkog loženja, pa i od subverzije.To je, suštinski, film o nihilizmu. O malom čoveku uhvaćenom u kolotečini, rutini, u nesanici, pritisnutom osećajem nemoći, obavezama na poslu kojem se ne raduje i sve jasnijim putokazima da ništa nije ispalo kako se on nadao da hoće. O bezvredniku opsednutom Holivudom i zvezdama, nedostižnim ženama, najpre o nekome ko toliko želi da bude neko drugi da se i pretvara u nekog drugog. A zar to, hajde sad, nije nešto što živimo svakog dana, zar to nije nešto što opisuje 2019. čak i bolje nego što je opisivalo 1999?", objašnjava naš sagovornik.

Ipak, Braković kaže da „svaka osoba percipira svet na svoj način“.

„Za mene, ovaj film je značio potvrdu i dodatno pojašnjenje onoga što sam tada, kao adolescent, samo naslućivao. Sve je laž, osim smrti“, zaključio je Braković.

?>