FENOMEN DŽOKER: ZAŠTO GA TOLIKO VOLIMO?

FENOMEN DŽOKER: ZAŠTO GA TOLIKO VOLIMO?

„Džoker je pošast bez imena, prošlosti i jasnog motiva, već deluje kao sila prirode, a pritom je samo običan čovek.“

Piše: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs)

// Foto: Youtube Printscreen


U prvim danima, Džokerova pojava u Betmenovom svetu je bila pomalo avangardna. Ljubičasto odelo, crveni karmin, bela faca, ofarbana kosa bili su i ostali primarni, nikada promenjeni i izuzetno ekscentrični fizički detalji ove ličnosti. Sa druge strane, njegov karakter se kroz godine menjao.

Od šašavog pljačkaša banaka, zlatara i ostalih pećina sa blagom stigao je do psihotične osobe koja u svom zenitu ludila reže svoju facu i iznova je ušiva. Džoker nije samo Ledžerov terorista, Nikolsonov kriminalni mastermind, ili Hamilov neurotično-histerčni slučaj. On je takođe i ubica žena, dece i starih; on je i sodomija, i kanibalizam, i sadizam, i piromanija, i zoofilija, i pedofilija, i nekrofilija. Ali, njegova vanserijska harizma i dalje privlači milione fanova, što se može videti u nadolazećem solo filmu, gde će ga igrati Hoakin Finiks.

Ipak, Uroš Dimitrijević, novinar BBC News-a na srpskom, kaže za Vugl da su „arhineprijatelji naših junaka oduvek imali svoju bazu fanova“.

„Nekada želimo da testiramo naše junake, da vidimo koliko daleko mogu da odu, i onda im je potreban neko ko može da im parira. Džoker to svakako može i često je nekoliko koraka ispred“, istakao je on.

Međutim, Nikola Dragomirović, novinar i strip kritičar, smatra da je „Džoker jedinstven primer u svetu stripa, i prava riznica za talentovane scenariste“.

„Dok drugi junaci i negativci deluju po kanonskim principima, osnovna crta Džokera jeste da funkcioniše kao lik van svih pravila. Upravo zato scenaristima se pruža mogućnost da Džokeru podare osobine svojih najdubljih atavističkih poriva, a nama kao čitaocima je fascinantno da čitamo o zločincu na koga se ne odnose nikakva pravila“, objašnjava.


Dimitrijević, pak, sa druge strane kaže da je Džokera stvorilo društvo.

„Za razliku od mnogih stripovskih likova, koji su nastali zahvaljujući nekom spoljnjem faktoru, Džokera je stvorilo društvo, stvorio ga je sam Gotam, koji je već klišeizirana paralela sa korumpiranim gradovima sa kojima se srećemo ili u kojima živimo. On jeste potpuno fiktivan, ali nam je bliži, ljudskiji“, jasan je naš sagovornik.

Oba sagovnornika se slažu da je Grant Morison dao najbolji opis ljubičastog klovna.

„Meni je najbolji opis Džokera dao Grant Morison u Ludnici Arkam, kada ona psihijatrica kaže: 'Njega ne možemo da provalimo, zato što on svakog dana iznova i iznova kreira ličnost'“, kaže Dimitrijević.


Nikola ističe da je „Morison postavio tezu da Džoker nema ličnost, te se svakog dana redefiniše“.

Na pitanje ko su Džokeri u stvarnom svetu, Dimitrijević je odgovorio: „Prema američkom pravosuđu, možda su Asanž i Snouden Džokeri. Žižek je, u šali, rekao da bi se on ponašao kao Džoker iz Mračnog viteza, kada bi dobio moć, zato je i ne želi. A za njega više ne znam kada se šali.“

Sa druge strane, Dragomirović kaže da je „Džoker iz stripa simpatičan, čak i u svojim najgnusnijim iteracijama, dok u stvarnosti nema tako harizmatičnih pojava“.

Dimitrijević samo dodaje da je „kod njega specifično to što on, u čitavom svom ludilu, uvek ima jasno izrađen plan i tera nas da zagrebemo ispod te anarhije i straha koju ona izaziva, kako bi otkrili da li je to što radi ispravno ili ima neki viši cilj“.

„Njegove metode su svakako sporne, ali o ciljevima može da se raspravlja“, smatra on

Međutim, Dragomirović kaže da je „Džoker pošast bez imena, prošlosti i jasnog motiva, već deluje kao sila prirode, a pritom je samo običan čovek“.

„Podseća nas koliko svi igramo na tankoj ivici između normalnosti i najdubljih ponora ludila“, zaključio je on.


?>