EKSPLOZIJA KOJA JE RAZNELA SSSR

EKSPLOZIJA KOJA JE RAZNELA SSSR

Bliska i izvesna smrt, trka sa vremenom, hiljade ljudskih žrtava, fatalna greška u nuklearnoj elektrani, negiranje katastrofe, pokušaji prikrivanja posledica… Finale mini-serije „Černobilj“, o jednoj od najvećih tehnoloških katastrofa koje su se ikada desile, juče je pratilo oko 6 miliona ljudi.

Piše: Jovana Georgievski // Foto: Screenshot



Serija „Černobilj“ (HBO i Sky UK) je ocenom 9.7/10 prema IMDb-u premašila sve rejtinge dosadašnjih serija u produkciji HBO, i uključujući „Igru prestola“. Poslednja – peta – epizoda premijerno je prikazana juče (u ponedeljak po „Amerikama“). Visokom rejtingu i ogromnoj gledanosti sigurno nije odmogla činjenica da na prostoru bivšeg SSSR-a nisu snimljeni nijedan film ili serija koji bi se na ovako otvoreno bavili rekonstrukcijom događaja nakon nuklearne katastrofe u Pripjatu, gradu na severu Ukrajine, koji neće biti bezbedan za život u narednih 20.000 godina.




„Černobilj“ nije toliko serija o posledicama nuklearne katastrofe, koliko o odnosu Sovjetskog Saveza prema svojim građanima, SSSR-a i drugih država, kao i odnosima unutar samog državnog aparata. Informacije ne cirkulišu unutar zemlje, niti se iznose napolje. Iz straha da vesti ne procure, aparatčiki su spremni da žrtvuju mnogo, a KGB čini sve da pomogne.


Seriju hvale za realističan prikaz državne reakcije na katastrofu u SSSR. Ne postoji opcija da se od drugih država zatraži pomoć, niti da se kaže: „Pogrešili smo. Trebalo je svima da kažemo. Trebalo je odmah da evakuišemo ljude. Trebalo je da obavestimo sve koji su bili zahvaćeni radijacijom“. Saveti struke i pravila logike potčinjavaju se partijskim pritiscima do obesmišljavanja. Ljudski život malo vredi. Ne postoji ideja da državu čine ljudi – ona je organizam za sebe, otporan na ljudske bolesti, i kao takva mora da nastavi napred, u nove pobede. „Ministar Efim Pavlovič promrmljao je da se u Černobilju desilo nešto, nekakva havarija, ali da to neće zaustaviti razvoj nuklearnih tehnologija“, zapisao je na magnetofonskoj traci akademik Valerij Legasov, šef komisije za istraživanje Černobiljske katastrofe.


Ljudi se uglavnom slažu da su dobro pogođeni opšti strah, ali i drugi aspekti sovjetske svakodnevice: odeća, nameštaj i drugi detalji. Posebno jak utisak ostavljaju prkos i rezignacija starijih građana Ukrajine, čiji su život do tada već obeležile dve velike krize – Golodomor i Drugi svetski rat. Mnogima od onih, koji su preživeli rat, glad i vidljivu opasnost, ne pada na pamet da beže pred nečim što ne vide.


Dočaravanju atmosfere pomaže korišćenje ruskih reči, skraćenica i izraza. Neki delovi – poput pesme na početku druge epizode i pojedinih replika na ruskom namerno nisu prevedeni, verovatno sa idejom da dodatno pojačaju utisak.


Međutim, istoričari i svedoci kažu da hronologija događaja nije svuda poštovana – pad helikoptera nad elektranom neposredno nakon eksplozije, navodno zbog toga što je pilot bio ozračen, ustvari je bio nesrećan slučaj, koji se desio tek nekoliko meseci posle eksplozije. Iako dobar deo likova zasnovan na stvarnim osobama i odgovara njihovom fizičkom opisu, pojedini, poput istraživačice Ulane Homjuk, izmišljeni su.


Nakon što se serija pojavila, u medijima i na društvenim mrežama na ruskom jeziku dogodila se svojevrsna eksplozija svedočenja i komentara. „Pričao sam sa prijateljima o 'Černobilju' i ćerka me je pitala kako to da je Sovjetski Savez uspeo da prikrije katastrofu. Sedi, draga moja, rekao sam joj. Već dva sata pričam o predivnoj državi, revoluciji, represijama, gulagu, invazijama na Mađarsku i Čehoslovačku…“, napisao je na Tviteru jedan gledalac iz Ukrajine.


Koliko duboko idu koreni kulture ćutanja vidimo i u poslednjoj epizodi, kada se naučni tim sprema da pred sudom objasni kako je došlo do katastrofe. Svi shvataju važnost takvog objašnjenja - treba preduprediti potencijalne katastrofe u svetu, usavršiti model reaktora koji je eksplodirao. „Ne mogu da ispričam, ubiće me“, kaže Legasov svojoj koleginici. „Dobrovoljno sam ušao u otvoreni reaktor. Ja sam već dao svoj život. Nije li to dovoljno?“, pita ovaj naučnik, koji je na drugu godišnjicu eksplozije izvršio samoubistvo.


Progovoriti otvoreno strašnije je nego izložiti se smrtonosnoj radijaciji.


Na saniranju posledica Černobiljske katastrofe, koje je trajalo od 1986. do 1990. godine, bilo je angažovano oko 600.000 ljudi iz raznih delova Sovjetskog saveza. Procenjuje se da je od posledica zračenja stradalo između 4000 i 93.000 ljudi. Zvaničan broj poginulih prema podacima Sovjetskog Saveza iznosi 31, i do danas nije promenjen.


„Raspad Sovjetskog Saveza počeo je sa Černobiljem“, rečenica je koja se u seriji pripisuje Mihailu Gorbačovu, predsednik SSSR-a za vreme katastrofe. Otrežnjenje građana usledilo je kada uvoz proizvoda iz kontaminiranih zona nije prestao i kada su shvatili da moraju da se snalaze, pa su na crno su nabavljali merače zračenja, kako bi na pijaci uspeli da odaberu krompir koji je bezbedan za jelo. Nakon što su članovi njihovih porodica mobilisani i poslati Pripjat, a da im je rečeno kuda idu, kada putem medija nisu mogli da dobiju informacije značajne za njihovu bezbednost i zdravlje, poverenje u državu, ako je i postojalo, od tog trenutka više nije moglo da opstane. U tom smislu, „Černobilj“ je, bez ikakvog preterivanja, priča o eksploziji koja je raznela sovjetsko društvo.






?>