ČOLA U VUGLU: ZAŠTO GA TOLIKO VOLIMO

ČOLA U VUGLU: ZAŠTO GA TOLIKO VOLIMO

Narednih mesec dana Čola neće izlazi iz Arene u Beogradu, stoga smo, brže-bolje, odlučili da se priključimo euforiji.

Piše: Vugl (redakcija@vugl.rs)

// Foto: Youtube Printscreen (Zdravko Colic)


Moglo je da se nasluti da će prvi koncert biti rasprodat, i da će biti drugog. Ali onda, rasprodat je drugi, pa je usledio i treći, zatim je i on do poslednje karte otišao, te je stigao i četvrti, a za njim i peti. Zdravko Čolić, regionalna zvezda koja nikada neće biti ugašena, je u rekordnom roku „rasprodao“ četiri Arene, a sada se bliži kraj i petoj. Naprosto je neverovatno, nakon toliko godina, da taj čovek, poput nekakvog božanstva, i dalje spaja ljude, briše granice i oplemenjuje sve narode i narodnosti, koji su nekada bili jedno. Naša skromna redakcija Vugl portala gaji nedokučive emocije prema ovom čoveku i njegovom stvaralaštvu, budući da svi imamo veoma misterizonu i volšebnu povezanost sa njegovim stihovima, stoga smo jedni drugima otkrili koja nam je njegova omiljena pesma i zašto.


Jovana Gligorijević

Prvo, jedva sam odabrala jednu, jer je to Zdravko Čolić, kako da odaberem samo jednu. Ali rešila sam da bude sa albuma „Da ti kažem šta mi je“ jer mi je to njegov najdraži album, možda ne najbolji, ali imam najlepše asocijacije, jer: detinjstvo, '90, Antina godina, sve je predivno... Dakle, „Spavaju li oči nebeske“, cela pesma ima samo četiri stiha i refren, ali Marina Tucaković je u ta četiri stiha zgusnula i ljubav i erotiku, malo religije i jednu ogromnu, ogromnu moralnu dilemu pred kojom je svako od nas bio bar jednom u životu.



Mara Nedeljkov

Hotel Balkan“ mi nekako opisuje način na koji živimo, a možemo i povezati sa kratkom koncetracijom i teškim držanjem pažnje mladima na duže vreme. Ova pesma me podseća da je sve prolazno i da jebeno nismo svesni u kom momentu može sve da ode dođavola.



Emina Ignjatović

Stanica Podlugovi“ – jer me čupa u stomaku kad je čujem, možda me podseća na nešto davno što sam potisnula (i pojma nemam šta), a možda je samo do vozova, volim pesme s vozovima.



Jovana Netković

Negdje na dnu srca“ – nikada do kraja drugarice i ja nismo odgonetnule da li je pesma o zabranjenoj ljubavi zbog stiha „nešto me tera, hej, tebi kao ženi“. Na pažljivije slušanje, pesma možda i nije isključivo ljubavna, o nekoj neprežaljenoj ljubavi. Mislim da više govori o navikama kojih se teško odričemo, ali biramo ono što je poznato, biramo stare greške jer je tako lakše zarad nekog jeftinog sentimenta nego uskočiti u nešto novo.



Nevena Milojević

Noć mi te duguje“ – prosto jer je lepa i poetična i ima nešto fatalistično, što po meni prava ljubavna poezija mora da ima. Kad sam bila tinejdžerka, slušala sam je sa drugaricama uz pivo pored plaže i znam da nas je svaki put ostavila bez reči tim nečim što se ne da do kraja rečima izreći što ima u sebi.



Lazar Čovs

Stanica Podlugovi“ – zato što je sa tako malo stihova sažela prokletstvo nezaborava i izgubljenih trenutaka, a seta koju danas osetim dok je slušam čini da upravo osetim i prema državi koju smo mogli imati. Ili „Jedna zima sa Kristinom“. Jer je bila zima, a bila je i Kristina.



Nikola Krstić

Bez imalo razmišljanja „Prava stvar“ je nešto zbog čega sam spreman da padnem u najdbulje ponore sopstvenog mraka, budući da je ona paradoksalno za moju malenkost i katarzična, ali i veoma trigerujuća. Budi u meni te misli o beskrajnim lutanjima, bludu, razvratu, dekadenciji, ali i o bolu, utučenosti, izgubljenosti, svakodnevnoj borbi i težnji u pronalaženju izvorišta snage i volje za dalje valjanje kroz život.



?>