ČETIRI RAZLOGA ZAŠTO „IT“ ZAPRAVO NIJE HOROR

ČETIRI RAZLOGA ZAŠTO „IT“ ZAPRAVO NIJE HOROR

Za neupućene: radnja se dešava u jednom američkom gradiću gde čudovišni klovn, koji živi u kanalizaciji, jede decu i hrani se njihovim strahovima

Piše: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs)

// Foto: Youtube Printscreen (Evelyn Jackson)


Nekada su horor filmovi oslikavali grozomornu jezu, mračnu tišinu i pritajeno zlo, koje lebdi sve vreme, i budi kod gledalaca anksioznu napetost. Oduvek je bilo zastrašujuće ono što oči nisu mogle da vide; taj vrisak iza zatvorenih vrata budio je najdubolje ponore ljudske imaginacije. Još od Hičkokovog „Psiha“ preko Karpenterove „Noći veštica“ i Spasojevićevog „Srpskog filma“ do prve sezone serije „Pravog detektiva“ taj volšebni, nedokučivi i za ljudski racio nejasan miris gnusnosti jeste ono što je obavijalo strahom svačiju kičmenu moždinu. Taj apstraktni, neuočljivi, lavkraftovski teror je bio motor svakog pravog horora.

Međutim, danas su teze počele da se zamenjuju. Masovna publika je žanr horor poistovetila sa brojem infarkta koje će tokom gledanja dobiti. Nivo straha se tako rijalitizovao na najpovršniji mogući stepen, stoga se sve svelo na to da što više puta karakondžula, avet ili kojekakva psihopata iskoči u kadru, to je film strašniji. A poslednjih godina nastala je prava hiperinflacija tog žanra na ekranu.

Ipak, jedan od trenutno vodećih mainstream gospodara fuzije knjige i filma jeste upravo Stiven King. Njegove knjige pretočene na bioskopska platna uvrstile su ga među crème de la crème holivudskog sjaja.

Zato su svi, kao ožedneli u pustinji, sa velikim očekivanjem gledali rimejk njegovog možda i najpoznatijeg književnog dela „IT“. Za neupućene: radnja se dešava u jednom američkom gradiću gde čudovišni klovn koji živi u kanalizaciji, jede decu i hrani se njihovim strahovima, te je naleteo na jednu hrabru ekipu koja je uspela da mu se odupre.

Naime, film je izašao u dva chaptera. Prvi se dešava dok su oni svi mali, a drugi je dok su, dabome, odrasli, ali uz flešbekove u detinjstvo. Tokom svih pet i po sati tobože horora postoji svega nekoliko scena gde se dobije mini-infarkt, dok je sve ostalo prepušteno jednom nevešto skarabudženom kontekstu, koji doslovno skrnavi i to malo pojavljivanja stvorenja koje proždire dečicu.


Priča o odrastanju

„IT“ u svojoj samoj srži jeste priča o deci koja, kroz vreme i prostor, sazrevaju i postaju ljudi. Njihovo bezbrižno i raskalašno detinjstvo, kroz smeh, šegu i igrariju, zapravo je isklišeirani odraz svakog detinjstva, uprkos svim onim tegobama sa kojima se susreću kod kuće. Od smrti bližnjih, preko previše zaštitnički nastrojenih roditelja, do čak porodičnog nasilja. Klovn Pennywise se tu predstavlja samo kao nužno zlo, nešto što toj deci u filmu daje energiju da guraju dalje. Ipak, horor ne može da bude priča o sreći, nadi i snazi, već o beznađu, strahoti i strepnji.


Priča o skrivenim i neuzvraćenim emocijama

Koliko god bili srećni što se u 2019. godini otvoreno razgovara o svemu, što se konačno priča o najmučnijim i kompleksnim emocijama, žanr strave i užasa nije, pobogu, platforma i za to. Ono nije Dom zdravlja za potisnuta osećanja, gde će svi svoje unesrećene ljubavne jadi da rešavaju. Najžešća emotivna klaustrofobija u ovakvom žanru jeste ona gde se prikazuje kako se ljubav krvavim ručerdama guši. Oba dela ovog filma sve vreme pokušavaju da izazovu empatiju i da budu suptilni melem za sve unesrećene dušice koje ga gledaju. Međutim, izazivaju u potpunosti kontraefekat, koji prosto davi auditorijum.


Priča o suočavanju sa traumama

Stranice u dnevnim novinama su prepune ubistava i samoubistva usled proživljenih trauma sa kojima mozak nije mogao da se izbori. Svi tabloidni lešinari danima, pa i mesecima razvlače sve moguće razloge zašto se neko odlučio na tako strašan čin. No, u žanru strave i užasa, trauma je okidač za mnogo veće ništavilo, koje bi trebalo da uzbruka krv onih koji gledaju. Dok je ovde, pak, i ono romansirano, krajnje inspirativno; maltene, nešto što svakog aktera posebno ohrabruje da se bori sa Zlom.


Priča o prijateljstvu koje pobeđuje sve

Nedvosmilena poruka i ovog holivudskog ostvarenja jeste da Dobrota na kraju sve pobeđuje. Retki su junaci koji su se drznuli da naprave nešto što će na kraju pokazati da ipak Zloba caruje. Zato je ritam i ovog filma od samog početka predvididljiv, pa makar i nemali nikakvog predznanja o njemu. Od prve do poslednje minute svi sa nestrpljenjem očekuju samo na koji će način zlokobni lakrdijaš biti pobeđen, budući da se njegov poraz ne dovodi uopšte u pitanje. Jer je skoro svaka sekunda obojena njihovim neraskidivim prijateljstvom koje će vidno i svesno razbucati svaku prepreku.


Drama, a ne horor

I to je sve ono što ovaj dvodelni film čini zapravo jednom predugačkom, tu i tamo vickastom, ali previše ambicioznom i dosadnom dramom, koja sve vreme pokušava da prikaže da horor ne mora samo da bude samo strašan i jeziv, da njegove žrtve ne moraju nužno da budu nemoćne i uplašene i da kraj uopšte ne bi trebalo da bude neutešan i nesrećan.

Ali, poenta horora i jeste, barem po skromnom mišljenju ovog autora, da zagasi svetlo na kraju tunela. Da se oni što su jurili ka njemu u potpunosti izgube u tami. I da se tek tada, u tom trenutku, probudi nenormalna želja gledaoca da im pomogne, uprkos tome što zna da ne može. Njegov cilj jeste da prikaže anatomiju onog osećaja kada ne možeš da se probudiš iz košmara.

?>