BITI MLAD I UPLAŠEN - NAJLEPŠE GODINE NAM PROLAZE U ANKSIOZNOSTI

BITI MLAD I UPLAŠEN - NAJLEPŠE GODINE NAM PROLAZE U ANKSIOZNOSTI

Anksioznost je danas u sve većem procentu sastavni deo života mladih. Kako se bore sa njom, saznajemo u razgovoru povodom tribine „Biti mlad i uplašen: o anksioznosti u najlepšim godinama“.

Piše: Jovana Netković (jovana.netkovic@vugl.rs) // Foto: Pixabay


Dišeš duboko, a nemaš vazduha, trudiš se da dišeš duboko, a udah je sve plići, srce stiglo u grlo, stomak se grči, dok se preznajaš i lomiš prste, misliš da ti bi ti lakše bilo da te udari voz nego ove misli koje te napadaju – „nešto će loše da se desi“. Strah znaš šta je, znaš da se sa tim živi, ali ovo nekad parališuće i duže osećanje od klasičnog straha, u današnje vreme, sve češće prepoznajemo kao anksioznost.

Prema poslednjem istraživanju o mladima i mentalnom zdravlju u Srbiji, od pre četiri godine, 45 odsto mladih ima stalno osećanje brige, a slobodno možemo reći da je danas taj broj u porastu.

„Ne postoji osoba koja se u životu nije srela sa anksioznošću“, kaže doktorka Tija Despotović, psihijatrica i psihoanalitička psihoteraputkinja. Ona je bila jedna od govornica na tribini o mladima i anksioznosti održanoj u Domu kulture Studentski grad. Mina Vasović je, zajedno sa DK Studentski grad, organizatorka ove tribine, uz podršku Beogradskog centra za ljudska prava i organizacije InProces, koja se bavi temom mentalnog zdravlja.

Doktorka Despotović kaže da, iako je anksioznost teško podnošljiva kada nam se dešava, ipak je jako bitna i da je normalan pratilac razvoja. Na nesreću, mladi se obraćaju za pomoć tek kad se pojave telesni simptomi. Onda često gubimo vreme po lekarima, prvenstveno kardiologa dok ne stignemo, metodom eliminacije do onoga ko zaista može da nam pomogne, a to je u ovom slučaju najčešće psihoterapeut.

Najveći problem je to što se u izgubljenom vremenu traganja po lekarima često razviju fobije, opsesivno-kompulsivni poremećaji i panični napadi, kaže doktorka Despotović.

E sada, ako ste se susretali sa anksioznošću, znate koliko je ona bolna – toliko da se poredi sa bolovima u buregu i toliko je bolna da blokira mišljenje. Panični napad je toliko strašno stanje da ne može da se zaboravi. Panični napad praćen je hlađenjem ruku, lupanjem srca, nedostatkom vazduha uz osećaj da ćete da poludite ili umrete ili „bar“ da padnete.

Obično je to toliko intenzivno iskustvo da, koliko god da smo krili i trpeli svoje loše psihičko stanje, tada se ipak nekome poverimo, bar najbližima.

Jelena Vukičević, psihološkinja Centra za životno usmeravanje ADVERTO, koja radi sa mladima, kaže da je najveći problem u tome što mladi ne znaju kome da se obrate. Ona kaže da mladi danas jesu donekle upoznati sa anksioznošću i onda je često sami sebi dijagnostikuju, a retko se obrate za pomoć.

Čak i dok ne stignemo sami, bilo do državne institucije ili privatnog psihoterapeuta važno je da se obratimo prijateljima i da nekad od njih dobijemo pomoć. Problem je što sve manje slušamo jedni druge i zato moramo da učimo veštine aktivnog slušanja, dodaje ona.

Vukičević takođe smatra da je važno i da imamo pozitivan stav prema psihoterapiji, a tome sigurno ne pomaže kad nas uče u školi da kod psihologa idemo po kazni ili kad smo nešto „zgrešili“. Predrasude mladih prema psihoterapiji ogledaju se u tome i da se od njih očekuje da budu jaki, a čim potraže takvu vrstu pomoći znači da su „slabići“.

„Potražiti pomoć je vrhunski čin u spoznaji sebe, to znači da smo problem centrirali u sebi, a ne da su nam svi drugi krivi. Da bismo krenuli na psihoterapiju potrebna nam je zrelost“, kaže Tija Despotović.

Ipak, ona ističe da je anksioznost važna i da je često pomoć u smislu da nam signalizira da nešto nije u redu, posebno ako se javlja pri donošenju nekih odluka i time anksioznost može da razvija radoznalost prema sebi.

Dvadesetsedmogodišnji Nenad, jedan od posetilica tribine, slaže se sa tim da ga je anksioznost naučila da više upoznaje i analizira sebe.

„Vrlo lako je prepoznajem i svaki put analiziram na šta mi ukazuje, pa onda radim na svom problemu. Važno je da se obratimo za stručnu pomoć, pa zato i idem na ovakve događaje da bih znao kako da posavetujem prijatelje koji još nisu spremni na taj korak“, kaže Nenad.

Anđela je došla na tribinu da sazna što više o anksioznosti sa kojom se intezivno bori otkako je posle prvog paničnog napada krenula na psihoterapiju.

„Sve ono što sam čula – mogu da se prepoznam. Da, plašim se odvajanja od porodice i prijatelja, a kako uskoro završavam fakultet i odlazak u Nemačku mi je sve bliži, ti moji strahovi se polako ostvaruju. Tražim način da mirno prihvatim da neću više da živim u Srbiji i da zbog toga ne izgubim zdravlje, ni psihičko, ni fizičko“ – kaže Anđela.

Mina Vasović, koja je inicijatorka ove tribine svesna je značaja mentalnog zdravlja i njome se već više od pola godine aktivistički, javno i glasno bavi.

„Pre svega, zalažem se za destigmatizaciju problema vezanih za mentalno zdravlje, kao i podizanje svesti o značaju teme“, kaže Mina.

U svom okruženju uviđa da informacije i nisu baš toliko dostupne, koliko se to čini. Zbog svoje lične motivisanosti i zbog toga što se mnogo toga podrazumeva, rešila je da na ovaj način potraži odgovore, za sebe i svoju generaciju, a ova tribina je samo deo serijala koji je u planu.

„Verujem da postoji ne tako mali broj ljudi kojima nije najjasnije na koji način nam može pomoći psiholog, a na koji psihijatar ili psihoterapeut. To je jednostavno podrazumevano da se zna. E, pa nije. Moramo početi od osnovnih stvari“, kaže Mina za Vugl.

I kao što smo mogli da čujemo na tribini da ne postoji osoba koja se nije susrela sa anskioznošću, i Mina je jedna od mladih osoba koja na svojoj koži osetila šta to stanje znači, ali ona nju doživljava kao izazov.

„Koliko god anksioznost bila teška, mučna i jednaka osećaju nošenja celog sveta na ramenima, ima svoje čari. Bez zezanja. Naučila sam da je uvek bila tu sa nekim razlogom. Upozoravala bi me na nešto. Tiho bi mi govorila ”Ej bre, Mina, uspori”. Pokazala bi mi da umem da pišem pesme. Pomogla mi da primetim i ono neprimetno. Osvestila u meni delove koje nisam znala da postoje, i tako pooštrila sva čula i na neki način me pripremila na sve ono što me je čekalo i što me još čeka. Probajte da je prigrlite i prihvatite kao deo sebe, možda se desi neko čudo“, poručuje Mina.


?>