BISEKSUALNOST U MEDIJIMA: BIFOBIJA I BRISANJE

BISEKSUALNOST U MEDIJIMA: BIFOBIJA I BRISANJE

Iako se biseksualnost nalazi među prva četiri slova LGBTQ+ akronima, biseksualne osobe često se suočavaju sa bifobijom i stigmatizovanjem biseksualnosti. Počinioci su jednako strejt i ne-strejt.

Piše: Aljoša Mudri // Foto: Flagsimporter


Biseksualnost predstavlja romantičnu i/ili seksualnu privlačnost prema dva ili više roda/pola.

U zavisnosti od osobe, neko se može identifikovati i kao panseksualna („pan“ – svi), poliseksualna („poli“–više) ili omniseksualna („omni“ – svi) osoba, ali se u suštini radi o romantičnoj i/ili seksualnoj privlačnosti prema više od jednog pola/roda. Iako je jasno da „Bi“ znači dva, to ne znači da se biseksualne osobe ograničavaju na dva pola/roda, već da ih svi ostali percepiraju i kroz dopadanje onoga što nisu oni.

Predstavljanje određenih osoba u medijima, vestima, filmovima, serijama, knjigama, muzici utiče na način na koji javnost vidi te osobe.

Tako pozitivni prikazi mogu dovesti do prihvatanja, a negativni do odbacivanja. Što se tiče biseksualnosti, a uopšte i cele LGBTQ+ zajednice, imamo neki miks. Kod biseksualnosti najveći problemi su bifobija i „brisanje“ biseksualnosti.

Najčešća predrasuda je da biseksualnost uopšte ne postoji. Smatra se ponekad da su biseksualne žene zapravo strejt i da svojom dodatnom komponentom seksualnosti privlače pažnju muškaraca, dok su biseksualni muškarci zapravo gej, ali to ne smeju sebi da priznaju.

Nekako ispada da će svi završiti sa muškarcima.

Kroz svoju istoriju film je podražavao tu predrasudu, te se biseksualnost prikazivala kao prolazna faza, odnosno kao stepenica na putu do heteroseksualnosti ili homoseksualnosti. Biseksualne osobe prikazivane su kao osobe željne pažnje, manipulativne i u stalnom sukobu zbog svoje „neodlučnosti“.

Alfred Kinsi, poznati američki seksolog, istraživao je seksualnost u prvoj polovini dvadesetog veka i još tada napravio je skalu od sedam tačaka po kojoj seksualnost nije binarna, već spektralna. Na Kinsijevoj skali nula označava isključivu heteroseksualnost, šestica isključivu homoseksualnost, dok brojevi između označavaju različite nivoe privlačnost prema dva pola, vrlo često biseksualnost i nije jednaka privlačnost prema muškarcima i ženama.
(Naknadno je na skalu dodata i aseksualnost.)


Filmovi „Nedelja, prokleta nedelja“, „Kabare“, „Roki horor šou“, „Glad“ i „Boja purpura“ neki su od prvih koji su se bavili biseksualnošću. Biseksualne osobe često su prikazivane kao nasilne i neretko su bile antagonisti. Zbog prikazivanja Ketrin Tramel (Šeron Stoun) kao psihotične ubice u filmu „Niske strasti“ film je dobio negativne kritike. Jedan od sličnih, a novijih primera je Silva (Havijer Bardem) u filmu „Skajfol“.

Iako je popularna serija „Seks i grad“, rušila mnoge tabue krajem devedesetih godina prošlog veka, u nekim sferama nastupili su kao duduci. U trećoj sezoni autori serije pokazuju potpuno nepoznavanje biseksualnosti kada Keri Bredšo upozna biseksualnog momka. Četiri devojke govore kako biseksualnost ne postoji, da će biseksualci prevariti svoje partnere/ke kao i da moraju da izaberu da li im se sviđaju muškarci ili žene. Isto važi za seriju „Gli“ koja je mnoge stigme obradila na dobar način, ali joj to baš nije pošlo za rukom što se tiče biseksualnosti.

Kada se filmovi i bave likovima koji su kvir, najčešće su to gej muškarci i lezbejke. Transrodni likovi su nedavno dobili nešto više prostora, (i to u uspešnim ostvarenjima poput „Dankinje“, „Mandarine“, ili „Poslovnog kluba Dalas“. Problem nereprezentativnosti je i u tome što transrodne likove na filmu još uvek igraju cisrodne osobe (njihov osećaj ličnog identiteta odgovara polu i rodu u kome su rođene) i to uglavnom muškarci. Sa druge strane, iako je prisutno sve više biseksualnih likova, biseksualnost se često negira. Tu je vrlo popularan film „Planina Broukbek“ koji se smatra kaubojskim gej filmom, iako su oba muška lika biseksualna. Sličan slučaj je i sa prošlogodišnjim filmom „Zovi me svojim imenom“, koji je kod nas vrlo problematično preveden kao „Skrivena ljubav“, što zvuči kao da ljubav između istopolnih partnera treba skrivati, ali to je druga tema. Ponovo su oba lika biseksualna, a film se reklamira kao gej film. U ova dva filma niko od njih nije negativac, što je čest zaplet, ali nijedan par ne doživljava srećan kraj. Uopšte je kroz istoriju česta pojava da LGBTQ+ likovi ne dožive srećan kraj i da barem jedan partner/ka mora da umre.


Iako biseksualne osobe čine najveći deo LGBTQ+ zajednice, još uvek ne postoji dovoljan broj adekvatnih biseksualnih likova u medijima. Prema istraživanju američke organizacije GLAAD, biseksualne osobe često su predstavljene kao osobe koje koriste seks da bi došle do nekog cilja, što možemo videti na primeru Frenka Andervuda u seriji „Kuća od karata“, ili su nemoralne ili se njihova biseksualnost koristi kao trenutni zaplet za seriju, ali će se kasnije „vratiti“ i biti heteroseksualni ili homoseksualni. Takođe su prikazane kao osobe koje su vrlo sklone prevari i trojkama. Sve su to načini za privlačenje kvir publike, tzv. kvirbejtingu. Još jedan od lošijih primera je serija „Crno više nije u modi“, kojoj se radnja odvija u ženskom zatvoru. Pajper je imala vezu sa devojkom Aleks, zatim se verila sa muškarcem. Nekoliko puta u seriji je nazivana „bivšom lezbejkom“, a Aleks je čak nayiva i „strejt“ iako je očigledno da je Pajper biseksualna, ali nikako da izgovore tu reč. I dalje gledaju svet binarno: kao da postoje samo heteroseksualnost i homoseksualnost. Strejt muškarac je naziva „bivšom lezbejkom“, a lezbejka „strejt“, kao da ne postoje biseksualne osobe. Generalno česta je pojava da se biseksualne osobe smatraju heteroseksualnim kada su u vezi sa drugim polom, odnosno homoseksualnim kada su sa istim polom.

I mediji na taj način klasifikuju poznate biseksualne osobe — Dejvida Bouvija, Anu Pakvin, Evan Rejčel Vud i Marlona Branda mediji često smatraju heteroseksualnim jer su se venčali sa drugim polom i time „izabrali stranu“.

Sa druge strane medalje imamo Sintiju Nikson, Alana Kaminga i Freda Merkjurija koji se smatraju gej osobama (čak i gej ikonama) iako su biseksualni. Na oba načina se briše biseksualnost.


U „Boemskoj rapsodiji“, biografskom filmu o Frediju Merkjuriju, sam Fredi u jednoj sceni kaže da je biseksualan, ali mu i sopstvena žena negira seksualnost govoreći mu da je samo gej. Nedavno je izašao film „Aleks Strejdžlav“, priča o tinejdžeru koji počinje da preispituje svoju seksualnost i shvata da je biseksualan. Da je film dobro urađen, mogao je biti biseksualna verzija vrlo uspešnog skorašnjeg filma o gej tinejdžeru „S ljubavlju, Sajmon“. Umesto toga dobili smo još jedno predstavljanje biseksualnosti kao faze.

Za neke osobe i jeste faza, ali prilično često preovladava ovakav zaplet u filmovima pa se to predstavlja kao norma, što sigurno nije. Sličan primer je i francuski film „Ukusi i boje“, koji u suštini govori da je ona samo „lezbejka koja se zaljubila u muškarca“ (da, to je zapravo rečenica iz filma). Takvi filmovi nikako ne doprinose pozitivnom predstavljanju biseksualnih osoba.

Naravno, ima pozitivnih primera, ali su još uvek malobrojni. Roza Dijaz se u seriji „Bruklin 99“ krajem prošle godine autovala kao biseksualna i scenaristi su posvetili čak dve epizode predrasudama njenih roditelja prema biseksualnosti. Bonus je što je igra biseksualna glumica.
Serija „Sto“ takođe je dobar primer, jer je Klark ne samo među glavnim likovima, već protagonistkinja čitave serije. Sličan slučaj je sa Bo u seriji „Izgubljena devojka“. Među pozitivnim primerima su i serije „Sense8“, „Torčvud“ i „Odvažne“ sa biseksualnim likovima u vodećim ulogama.

Prema istraživanju GLAAD–a, od ukupnog broja biseksualnih likova u američkim serijama u 2017. godini, značajno je veći broj biseksualnih žena nego biseksualnih muškaraca. (80% na prema 20%).


Dva prilično dobro napisana muška biseksualna lika su Deril Vajtfeder u mjuziklu „Luda bivša“ i Magnus Bejn u seriji „Senolovici“. Deril je čak imao i pesmu o biseksualnosti u kojim je rušio predrasude vezane za biseksualnost. Ovo se smatra retkim dobrim predstavljanjem biseksualnih osoba.
Filmovi se nekad ne bave eksplicitno biseksualnošću ili panseksualnošću, iako ona provejava. Ovogodišnji „Svakog dana“ prati osobu „A“ koja se svakog dana budi u telu druge osobe. Nekada je ta osoba momak, nekad devojka. Jedna druga devojka se zaljubljuje u „A“ dok je u „muškom telu“ pod imenom Džastin. Kasnije shvata da pol osobe koju voli uopšte nije bitan.


?>