Aleksandar Đoković: Sve biće u redu, ili ćemo se bar praviti da jeste

Aleksandar Đoković: Sve biće u redu, ili ćemo se bar praviti da jeste

Aleksandar Đoković nedavno je izdao prvu zbirku pesama „Sve biće u redu“. Razgovarali smo o procesu stvaranja, slobodi, umetnosti i ulozi poezija i pesništva danas. Odgovor na pitanje da li će sve biti u redu – imamo.

Piše: Emina Ignjatović (emina.ignjatovic@vugl.rs) Foto: Milorad Štrbački



U kom periodu je nastajala zbirka? Imaš li najdražu pesmu iz zbirke?

Ne bih mogao da preciziram u kom periodu je nastala, jer je to bio proces koji je trajao, a sa druge strane, nije bilo kontinuiteta u pisanju. Često je dolazilo do prekida i kreativnih blokada. Inače, cela priča oko zbirke nastala je kao želja da se zaokruži jedan dosadašnji period pisanja. A ako bih morao vremenski da odredim taj period, mislim da bi to bilo negde oko pet godina. Mada, u zbirci postoje dve, tri pesme napisane i pre toga.
Verovatno postoji najdraža pesma, ali ne bi bilo korektno prema ostalim pesmama ako bih je izdvojio :)

Šta je bio najteži, a šta najlakši deo u vezi sa pripremom zbirke?


Mislim da nije postojao lak deo sa pripremom knjige. Počev od samog odabira pesama do davanja naslova zbirci, pa sve do krajnjeg izgleda knjige. Sve je trajalo nekoliko meseci. Nisam žurio sa donošenjem odluka. Razmišljao sam o svim detaljima kako bih došao do konačnog rešenja. Naravno, uz pomoć prijatelja i saradnika.
Imaš li pesničke uzore ili omiljenu zbirku pesama?
Naravno da imam uzore. Svako ih ima. Od domaćih izdvajam Srđana Valjarevića. Takođe jedan od savremenih pesnika koji su uticali na moje pisanje je i Pol Polanski, pa Čarls Simić. Tu su i dvojica velikih poljskih pesnika Tadeuš Ružević i Česlav Miloš, kao i velika pesnikinja Vislava Šimborska. A posebno mesto u mojoj privatnoj biblioteci zauzima Rejmond Karver. Postoji još mnogo autora koje rado čitam. Od omiljenih zbirki pesama izdvojio bih Bokserske pesme Pola Polanskog, kao i Karverovu zbirku pesama Svi mi.


Šta čitaš?


Nije baš da imam puno slobodnog vremena za čitanje, jer mora i da se živi od nečeg, ali koristim svaku priliku da nešto pročitam. Trenutno čitam Paola Sorentina „Svi su u pravu“.


Koja je uloga pesnika u današnjem društvu?


Uh... :) Ne znam da li imam adekvatan odgovor na ovo pitanje. I nisam siguran da pesnici i generalno pisci uopšte imaju bilo kakve uloge u društvu. Ako bih mogao da im dodelim ulogu, bila bi to uloga osvešćivanja i šamaranja. Mislim na šamaranje svojim delima i rečima. Potrebno nam je jedno konstantno šamaranje i osvešćivanje. Ne mislim samo da bi trebalo da imaju ulogu, već i dužnost. Nažalost, pisanje poezije je danas marginalizovana stvar, te je utoliko teže imati bilo kakvu ulogu kao pesnik. Takođe je teško ostvariti se u nekoj značajnoj ulozi i doći do bilo kakve popularnosti ako ne pripadaš određenim uticajnim krugovima iz te oblasti. Ali mislim da se autor koji iskreno to radi i posvećen je tome, ne treba opterećivati oko imanja bilo kakve uloge, naročito danas, kada se često sve svede na borbu oko materijalne koristi. Treba prvenstveno pisati zbog sebe. I pustiti da pliva. Ako je dobro isplivaće na površinu.


Da li je isto pevati i umirati?


Da li je isto pevati i umirati iliti da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj. :) Prvenstveno pitanje samog pisanja i stvaranja je pitanje slobode. Slobode kao osnovne jedinice funkcije i građe svih živih bića. Svakog dana bi trebalo da se budimo sa istim pitanjem i preispitivanjem da li smo i koliko slobodni. Sloboda možda jeste relativan pojam i zavisi šta za koga kao takva predstavlja. Ali u suštini mislim da je pojam koji je važniji od hrane i vode. Možda rame uz rame sa vazduhom. Otuda i pevanje i umiranje. Pevanje kao krik slobode. Reč koja osvaja slobodu i često strah koji je kontroliše.


Kada kažeš da će sve biti u redu, govoriš li to čitaocu ili sebi?


Postoji više tumačenja vezanih za sam naslov, ali to ostavljam čitaocima, da svako na svoj način protumači i poveže sa pesmama. Ali neka bude da je ovaj naslov nastao kao savet mladom sebi i svakodnevna mantra koju ponavljam.


Da li sve biće u redu?


Ništa neće biti u redu, vreme je to da shvatimo, ali pravićemo se da ipak hoće.



?>