20 GODINA OD KRAJA BOMBARDOVANJA – DAN KAD SE NISU ČULE SIRENE

20 GODINA OD KRAJA BOMBARDOVANJA – DAN KAD SE NISU ČULE SIRENE

Na današnji dan, 10. juna 1999. godine, prvi put posle 78 dana u tadašnjoj SR Jugoslaviji nijednom se nisu začule sirene za vazdušnu opasnost. Dan ranije, potpisan je Kumanovski sporazum kojim je okončana NATO intervencija.

Pišu: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs), Jovana Gligorijević (jovana.gligorijevic@vugl.rs)

Pišu: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs), Jovana Gligorijević (jovana.gligorijevic@vugl.rs) // Foto: Darko Dozet


Dvadeset godina nije mnogo. Živih svedoka ima na pretek. Pa ipak, vreme u kom živimo, vreme post-istine, lažnih vesti i prekrajanja istorije dovelo je do bujanja zabluda, nedostatka informacija i proizvodnje mitova koji se šire kao korov i teško ih je suzbiti. U ovom tekstu probaćemo da dodamo bar poneki delić u slagalicu koja daje kompletnu sliku i bombardovanju SR Jugoslavije 1999.


Zašto se manipuliše žrtvama NATO bombardovanja


Već dve decenije, od 1999. godine, kako je završena tromesečna NATO intervencija nad Saveznom Republikom Jugoslavijom (SRJ), ne postoje zvanični podaci o broju stradalih za vreme bombardovanja. Dvadeset godina se konstatno ti brojevi obrću, okreću naopačke, uopšteno rečeno, manipuliše se njima, a kada se približi godišnjica, odnosno 24. mart, one krenu da budu “viralne”, da se šeruju po svim društvenim mrežama, gde sama cifra ide i do nekih par hiljada. Oni koji ospore taj broj budu proglašeni za “izdajnike”, “antisrpske lobiste” i “plaćenike”, dok, pak, oni koji tu cifru sve vreme pumpaju oberučke su dobrodošli, da bez ikakvih relevantnih argumenata, podataka, saznanja i informacija šire neznanje i laži zasnovane na pseudostatistici i tračevima.

Na pitanje zašto i 20 godina nakon bombardovanja ne postoji zvaničan podatak države o broju stradalih istoričarka Marijana Toma odgovara da to nije tendencija samo Srbije, već i drugih zemalja u regionu.

“Državama ne odgovara da imaju zvanične podatke koji će biti kredibilni zbog toga što ih to srečava i onemogućava im da manipulišu brojem žrtava, odnosno brojem ubijenih, poginulih i nestalih. Ono što je takođe tendencija u regionu, kao i u Srbiji, jeste preuveličavanje broja žrtava tj. maksimiziranje broja “naših žrtava”, a minimiziranje broja “onih drugih”. To su razlozi zašto ne postoji zvaničan popis iliti državni registar ljudi koji su izgubili život tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, kao i tokom NATO bombadovanja. Druga stvar, što se tiče NATO bombardovanja, naša država raspolaže podacima o uništenoj imovini; dakle, vi u udžbenicima iz istorije za osmi razred i za završne razrede srednje škole imate podatke o broju uništenih škola, vrtića, srušenih mostova, bolnica, itd. Ali, kada govore o broju civila, onda se tu govori o procenama. U početku se te procene išle do 1500, zatim do 2000, a sada se već pojavljuju nekakve izjave do 3500 civila koji su izgubili život za vreme NATO bombardovanja, i to je dokaz da nama, kao državi, ne odgovara da imamo tačan broj poginulih”, izričita je Marijana.

Ona dodaje da je Fond za humanitarno pravo u sklopu svog istraživanja ljudskih gubitaka građana Srbije i Crne Gore, uključujući među njima i građane Kosova, u sklopu Knjige pamćenja, uradio i istraživanje poginulih od NATO bombi.

“Ono što taj spisak uključuje nije samo broj. Iza tih brojeva stoje imena i prezimena ljudi; stoje podaci o mestu i datumu njihovog rođenja; o mestu i datumu njihove smrti; pored toga se utvrđivala i okolnost, prikupljane su izjave članova porodice, od preživelih, od svedoka; uzimani su zvanični podaci koji su bili dostupni… Dakle, to je jedno vrlo ozbiljno i opsežno istraživanje, a iza tih brojeva stoji identitet ljudi koji su izgubili život”, rekla je Marijana Toma za Vugl.

Na sajtu Fonda za humanitarno pravo (FHP) mogu se pronaći sledeći podaci: “Fond za humanitarno pravo (FHP) i Fond za humanitarno pravo Kosovo (FHP Kosovo) objavili su 2014. godine poimenični popis žrtava koje su stradale od posledica NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Prema ovom popisu, u NATO napadima život je izgubilo ukupno 754 ljudi, i to 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga. Među civilima je 207 srpske i crnogorske nacionalnosti, 219 civila Albanaca, 14 romskih civila i 14 drugih nacionalnosti. Ukupno je stradalo 274 pripadnika VJ/MUP, i 26 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK)”.

“Imala sam prilike jednom da čujem jednog predstavnika državnih institucija koji je na taj broj, do kog je Fond za humanitarno pravo došao, rekao da je to jako malo”, priseća se Toma.

Na pitanje kakva promena bi trebalo da se desi i kakvi koraci bi trebalo da se naprave, da bi država konačno pred javnost iznela kredibilne podatke o broju žrtava tokom NATO bombardovanja naša sagovornica smatra da bi država prvo trebalo da promeni politiku prema pitanju suočavanja sa prošlošću.


Nije bilo „Milosrdnog anđela“

Foto: Pixabay

I dan-danas srećemo ljude koji su čvrsto uvereni da je NATO operaciji bombardovanja SRJ dodelio ime „Milosrdni anđeo“. Pravo ime operacije bilo je „Allied Force“, odnosno „Saveznička snaga“. U medijskim arhivama vrlo je lako utvrditi da su brojni vrlo čitani i gledani mediji tokom poslednje dve decenije često pisali o ovoj zabludi, pa je utoliko nejasnije kako je ona ostala ukorenjena. Primera radi, Radio-televizija Srbije objavila je još 2009. obiman tekst o poreklu imena ove operacije i o teorijama otkud se pojavio „Milosrdni anđeo“. Sudeći po srpskoj Vikipediji i sajtu Pescanik.net, tadašnja srpska vlast je izmislila ovaj termin da bi mobilisala ljude za borbu protiv NATO. Iako nije tačno utvrđeno ko je smislio pojam „Milosrdni anđeo“, neki smatraju da je skovan na početku NATO intervencije u Saveznom sekretarijatu za informisanje, kojim je tada rukovodio ministar bez portfelja Goran Matić.

Članak RTS-a iz 2009. godine pominje i teoriju po kojoj je „krivac“ za nastanak lažnog imena tadašnji kineski predsednik Đijang Cemin. Naime, američka komponenta koja je činila „Savezničku snagu“ zvala se „Plemeniti nakovanj“ (Noble Anvil). Cemin je, navodno, tokom posete Italiji marta 1999. napravio grešku u izgovoru i tako je noble anvil postao noble angel.

Naravno, postoji i treća teorijua: u aprilu 1998. jedan britanski humanitarni konvoj posetio je Kosovo. Ovu humanitarnu misiju mediji su skraćeno nazivali „Operacija anđeo", što je zapravo bio skraćeni naziv britanskog originala „Operation Angel's mission of mercy“ (Operacija Anđeoska misija milosti).


Šta je zapravo Kumanovski sporazum


Bila je noć, tog 9. juna kada je u blizini sportskog aerodroma kod Kumanova postavljen šator. U tom šatoru okončano je bombardovanje SRJ. Sporazum su u ime SRJ potpisali general pukovnik Vojske Jugoslavije Svetozar Marjanović, u ime Generalštaba Vojske Jugoslavije i general-potpukovnik policije Obrad Stevanović u ime Ministarstva unutrašnjih poslova. Sa druge strane u ime međunarodnih snaga NATO i KFOR sporazum je potpisao britanski general-potpukovnik Majkl Džekson. Već iz samog spiska potpisnika jasno je ono što malo ljudi zna.

Kumanovski sporazum nije mirovni, već vojno-tehnički sporazum koji važi i danas.

Komandant KFOR-a je Sporazumom ovlašćen da preduzme koje god želi mere i upotrebi kakvu god silu da bi „osigurao mir“ i sprečio VJ i MUP da se na Kosovo vrate. Kosovo je okruženo tampon zonom širine pet kilometara u koju srpske snage ne mogu zalaziti i podeljeno u pet sektora, svaki pod komandom jedne velike sile. „Državne vlasti SRJ i Srbije razumele su i prihvataju da međunarodne snage za zaštitu mira (KFOR) mogu da se organizuju i operišu bez ograničenja unutar Kosova i sa ovlašćenjem da preduzmu sve neophodne korake.“ Za tumačenje Sporazuma, piše u samom dokumentu, nadležan je komandant KFOR-a. Njegove odluke su obavezujuće za sve strane i pojedince, a ni on ni KFOR nemaju nikakve obaveze prema jugoslovenkim ili srpskim vlastima, ni prema samoj državi i njenim građanima: „KFOR niti bilo koji njihov pripadnik nisu odgovorni ni za kakvu štetu učinjenu javnoj ili privatnoj imovini do koje može doći u vršenju dužnosti.“

Hašim Tači na jezeru Gazivode, 29. septembar 2018. // Izvor: Instagram

SRJ se obavezala da će se sve srpske i jugoslovenske snage u roku od 11 dana po preciznom rasporedu povući sa Kosova, da će na njihovo mesto doći pedesetak hiljada stranih vojnika pod komandom generala NATO-a sa najširim mogućim ovlašćenjima. Ovaj deo Sporazuma je ključan za razumevanje današnjeg momenta u odnosima sa Kosovom. Na primer, kada medij poput „Večernjih Novosti“ u septemb ru 2018. objavi na naslovnoj strani kako će „NATO reagovati ako srpska vojska uđe na Kosovo“, to nije nikakva ekskluzivna informacija, već prosta činjenica s kojom se Srbija, kao naslednica SRJ, saglasila stavljajući potpis na Kumanovski sporazum. Takođe, Sporazum nije nikakva tajna, javno je dostupan na sajtu Vlade Srbije.

Od zanimljivih momenata iz tog vremena, treba upamtiti i da je Srpska radikalna stranka, kojoj je tada pripadao dobar deo današnjeg državnog vrha Srbije, pretila izlaskom iz vlade, smatrajući Kumanovski sporazum kapitulacijom. Druga opcija bila je da se bombardovanje nastavi, ali radikalima je to, izgleda, bilo manje bitno.

Na kraju, možda imamo odgovor na pitanje zašto tako malo znamo o Kumanovskom sporazumu: „U momentu potpisivanja sporazuma između Vojske Jugoslavije, MUP-a i KFOR-a (odnosno NATO-a) javnosti je bilo manje bitno šta u tom sporazumu piše u odnosu na to da rat konačno prestane. Proglašavajući i svoju pobedu, državne strukture se nisu mnogo trudile da sporazum predstave javnosti, a posebno ne da analiziraju njegove posledice po zemlju – iz sasvim razumljivih razloga“, napisala je godinu dana nakon potpisivanja Sporazuma Roksanda Ninčić za nedeljnik „Vreme“.

?>