ZAŠTO SAM SE NAKON PET GODINA IZ ITALIJE VRATILA U SRBIJU

ZAŠTO SAM SE NAKON PET GODINA IZ ITALIJE VRATILA U SRBIJU

U sanduče naše skromne redakcije, stiglo je još jedno pismo o životu „preko“, ali u ovom slučaju sa jednim drugačijim tokom situacija i okolnosti.

Piše: Kristina Lalović

// Foto: Pixabay


Otišla sam iz Beograda nakon završene srednje škole, sa s19 godina, u svet koji nisam poznavala. Imala sam utisak da je moje dugo priželjkivano studiranje u Italiji nova avantura koja će mi otvoriti mnoga vrata i pomoći mi da iskoristim svoj puni potencijal.

Upisala sam se na Fakultet političkih nauka pri Univerzitetu u Firenci i očekivala iskustvo koje bi moju viziju lepe budućnosti unapredilo i učinilo je dostižnijom. Valjda je na to uticao i taj srpski večiti mit o „boljem životu preko“, „kvalitetnijem edukativnom sistemu u inostranstvu“ itd. Nekako ti se utisne to u podsvest, i misliš da će te sve to i sačekati.


Realnost je, pak, sasvim nešto drugo, makar u mom slučaju.

Preskočiću deo opisivanja susreta sa novom kulturom, ljudima, studiranjem, nalaženjem stana, etiketiranjem naših devojaka kao „sponzoruša“ koje su došle da Italijankama pootimaju muškarce, životom u studentskom domu itd. Neću ulaziti u detalje, želim da se fokusiram na rascep između mojih očekivanja i realnosti, koji je u meni pokrenuo najdublje lomove, ali i iznedrio najteže odluke na koje sam još uvek ponosna.

Mislila sam da ću kao i moji prijatelji u Srbiji imati super društvo sa faksa sa kojim ću putovati, mučno spremati ispite danima i noćima, i deliti svakojake lepe, ružne, i lude momente. Realnost? Posle 5 godina života u Firenci, mogu reći da sam stekla jednog jedinog prijatelja na studijama – drugaricu iz Mostara koja je igrom slučaja završavala moj smer na fakultetu. Iako nisam zatvoren tip ličnosti i lako upoznajem ljude, zatekla sam se u situaciji gde me kolege iz grupe ne pozdravljaju na hodnicima fakulteta nakon 4 i po godine provedene u istim univerzitetskim prostorijama. Najviše vremena sam provodila sa „našim“ ljudima sa ex-yu prostora, i drugim strancima koji dolaze iz sličnih država poput naše.

Očekivala sam da će ispitivanja biti podrobnija, da će postojati dijalog na predavanjima, interakcija između profesora i studenata. Naišla sam na „ignoranza“, odnosno neznanje, nezainteresovanost, utrnulost analitičnosti i kritičkog razmišljanja. Na nemotivisane studente koji kao da su prisilno upisani na fakultet koji su sami odabrali. Na nezainteresovane profesore koji ne zalaze dalje od programa.


Za vreme svojih trogodišnjih osnovnih studija, koje sam završavala nešto manje od 5 godina, nisam imala nijedan seminarski rad, nijedan esej napisan, nijedan novinarski članak, osvrt... jedno apsolutno ništa. Sve se svodilo na štrebanje i na razglabanje u nedogled (kako to samo Italijani umeju) na usmenom ispitu.

Ali, to je sve u manjoj meri doprinelo mojoj odluci da se vratim u Beograd.

Poslednjih godinu dana svog života u Firenci provela sam sa određenim osećajem gušenja. Prvo nisam znala da ga objasnim, onda sam kroz duge razgovore sa ljudima koji dolaze iz Srbije a žive u Firenci i posmatranjem njihovih života, polako dolazila do suštine onoga što me je tištilo. Videla sam bezbroj talentovanih, obrazovanih, inteligentnih ljudi koji su odlutali od svog cilja.

Videla sam arhitekte koji godinama rade u kafićima, pravnike koji dele letke, umetnike i naučnike koji rade kao promoteri, obezbeđenje ili pak kao prodavačice/prodavci u radnjama Firence. I nije u tome problem. Bilo kog posla se ne treba stideti. U redu, ne baš bilo kog, ali dokle god ga obavljaš pošteno, ne treba se stideti nijednog radnog iskustva.

Stvar je u tome što je počelo da me muči to što su svi ti umovi koji su mogli doprineti nekom impozantnom projektu arhitektonskog biroa, raditi u ozbiljnoj firmi sa poštenim i sigurnim uslovima za rad, ili učestvovati u bilo čemu što bi upotpunilo njihov profesionalni razvitak, traćili svoj talenat radeći poslove koje Italijani više ne žele da rade, besramno čuvajući najbolje pozicije za „svoje“. Istina, to je i posledica funkcionisanja manjeg, turističkog grada kao što je Firenca, ali je to jedina referentna tačka koju sam mogla da doživim.

Videla sam sve te ljude kako zbrajaju godine u okruženju koje ih ne stimuliše, već troši, kako bi došli do prokletih papira, i bili „manje stranci“ jednog dana. Odabir baš tih poslova umesto zaposlenja u struci je puko finansijske prirode. Radeći u kafiću, restoranu, prodavnici mogu zaraditi za pristojan život u Firenci. Radeći u struci, morali bi godinama, u nekim slučajevima čak i decenijama biti na teretu bankovnog računa roditelja, stričeva i rodbine, jer ne bi mogli da zarade ni za mesečnu kiriju jedne sobe u periferiji Firence. I koliko god oni bili nasmejani, vredno obavljali svoj posao, nad njima se uvek sivio oblak nepoznanice, brige i jedne nesigurne budućnosti u zemlji gde je malo ko stvarno „tvoj“, i gde nigde ne pripadaš sasvim.


Konstantno su me obuzimale misli da i mene taj vrtlog lako može progutati i da može proći i 10 godina, a da ja ostanem i dalje prodavačica radnji na trgu Santa Croce, koja je davno rekla zbogom svojim snovima nadajući se da će se jednom nešto dogoditi što bi konačno promenilo moj svet.

Kada sam konačno skupila snage da se vratim, pao mi je kamen sa srca. Povratak u Beograd je nešto najbolje što sam odlučila u poslednjih 5 godina. Ne zato što su kod nas idealni uslovi, kamo sreće, već zbog toga što koliko god to patetično zvučalo, kad završim sa poslom, mogu zagrliti brata, slušati priče moje sestre, podržati prijatelje u teškim trenucima, sesti sa najboljom drugaricom na kafu i olakšati dušu, otići na neka tvom srcu draga mesta.

Poznajem mnogo ljudi koji su zaista pronašli srećniji život u inostranstvu, iako je jako mali broj njih baš u Firenci. Ali bi trebalo da se govori o tome da nigde nije idealno, da svuda postoje prepreke, da će se retko ko osećati „domaćim“ u stranoj zemlji, da se odlaskom iz svog grada odričeš momenata koji su na kraju najvredniji, momenata sa najbližim ljudima kojih neće biti doveka.

?>