ZAŠTO POLUDIM U ISPITNOM ROKU

ZAŠTO POLUDIM U ISPITNOM ROKU

Nije mi glupo da kažem kako bi za mene bilo optimalno deset ispitnih rokova od kojih je bar osam u zimskim mesecima. I ne bi li bilo pametnije da pola letnjih rokova bude u vreme kada završavaju predavanja – recimo od kraja maja do sredine juna, a ostatak na kraju te ili početku sledeće školske godine, od sredine septembra do sredine oktobra?

Piše: Sara Kalember (sara.kalember@vugl.rs)

// Foto: Pixabay


Kad si u srednjoj školi, verovatno ne postoji veća horor priča od popravnog ispita u avgustu. Sama pomisao da tri letnja meseca, koje si čekala od prošlog septembra, provodiš u sobi učeći dok tvoji drugari u kuću ni ne ulaze, ledi krv u žilama: zavisiš isključivo od svog znanja, nemaš drugu šansu, roditelji su ti razočarani, prijatelji te zaboravili, niko ne razume, a verovatno si i u kazni... Zašto ovo pišem? Zato što mi niko nije rekao da letnji ispitni rokovi nisu ništa drugo nego jedan veliki popravni u avgustu.

Čitaocu je, svakako, jasno da želim da kažem da su letnji rokovi sranje. Ko misli drugačije, nešto nije u redu s njim i ovde može da prestane da čita dalje. Isto tako, ovo nije tekst za one koji su spremni na odricanja i mogu da se pomire sa tužnom sudbinom ili su, još bolje, uspešno završili sve svoje obaveze na vreme. Računam isključivo na razumevanje nas, neorganizovanih mučenika, koji ne možemo da se pomirimo sa tim da smo sami sebe osudili i kaznili na minimum četiri godine učenja na 30 stepeni, lišili se socijalnog života, svega lepog i zabavnog oko sebe i u sebi... Nego – da nastavim dalje.

Prema zakonu, svaki univerzitet ima mogućnost da utvrdi koliko je ispitnih rokova potrebno njegovim studentima. Većina univerziteta smatra da je njihov optimalan broj između četiri i šest.

A sad ono manje jasno – leto je optimalno vreme za bar tri ili četiri ispitna roka. To nas vraća na popravne ispite u avgustu u srednjoj školi: kod kuće si, pokušavaš da učiš topeći se od vrućine, a horda dečice radosno se igra i vrišti ti pod prozorom.

Nije mi glupo da kažem kako bi za mene bilo optimalno deset ispitnih rokova od kojih je bar osam u zimskim mesecima. I ne bi li bilo pametnije da pola letnjih rokova bude u vreme kada završavaju predavanja – recimo od kraja maja do sredine juna, a ostatak na kraju te ili početku sledeće školske godine, od sredine septembra do sredine oktobra? Zar tada ne bismo svi bili srećniji?

O čemu pričam objasniću vam primerom iz života. Kao studentkinja druge godine – požrtvovana i puna optimizma – odlučila sam da propustim prva dva dana Exit festivala kako bi polagala ispite koje sam tada imala. Na Exitu je bilo, kažu, „nikad bolje“, a ja sam – naravno – pala ona dva ispita.

Znam da ne bi bilo fer da kažem da mi je za to nije kriv fakultet. Reč je o problemu koji mnogi delimo, a zove se prokrastinacija. To je ono kada nešto radimo iako znamo da bi trebali da se bavimo nečim drugim. Na primer, kada zbog učenja ne napuštamo sobu, ali ne učimo ili kada u nju ni ne ulazimo kako se ne bi suočili se knjigom, čitaj krivicom.

Da, dobro ste zapazili – postoji veza između prokrastinacije, krivice i stresa. Ilustrovaću vam: zbog ispita ste pod velikim pritiskom, pa vam se izlazi, kulira vam se, pije vam se kafa i slično, da bi vas, kasnije, grizla savest jer dobro znate da ste to vreme morali da provedete učeći i, posle malo panike, kažete „samo još danas“ vraćajući se u zagrljaj staroj drugarici prokrastinaciji.

Ona je, inače povezana i sa depresijom, anksioznošću, pa i neurološkim poremećajima poput ADHD-a (Attention deficit hyperactivity disorder). Dakle, ako vam priča o prevelikom stresu ne upali – ne bih da vam dajem ideje, ali ko kaže da ste prestari da razvijete ADHD?

Sada već verovatno mislite da ste sami sebi najveći neprijatelj. Bez brige – niste. Vaš najveći neprijatelj u ispitnom roku je Instagram i svi oni koje na njemu pratite. Jer, ako se ne slikaju sa cvećem i diplomama, onda negde letuju ili prosto – nisu u zatvorenom kao vi koji u tom trenutku sedite za knjigom i telefonom u ruci. Posle deset uveče, tokom letnjih rokova, ovakvo proveravanje Instagrama odraz je teškog mazohizma. Neonska svetla oslepljuju sa svakog storija, muzika krči iz zvučnika i sluša se sve – od teškog treša do teškog trensa. Tužna je činjenica da je svakom bolje nego vama – čak i onima što snimaju besraman falš oznojene kafanske pevačice.

Na kraju, volela bih da imam onaj komentar „sa vedrije strane“. Međutim, vedrije strane nema. Ne znam koliko puta sam rekla da neću iste greške ponavljati sledeće godine i da će u narednom ispitnom roku biti bolje. Ali da se ne lažemo – neće. Tako je kako je.


Živimo jedan cikličan život koji se u kritičnim trenucima svodi na stres, strah od propuštanja, prokrastinaciju, krivicu...


Ali, hej! Bitno je da ćemo faks završiti... Zar je toliko bitno da li pre ili kasnije?


?>