Vugl, prvih godinu dana

Danas nam je prvi rođendan. Nismo mislili da ćemo na današnji dan biti razdvojeni, ali bolje je tako. Grlićemo se kad ovo prođe.

Piše: Jovana Gligorijević (jovana.gligorijevic@vugl.rs)

Foto: Pixabay

Pre tačno godinu dana, od nervoze nisam mogla da se pokrenem. Sedela sam i osvežavala glavnu stranicu onoga što je danas ovaj sajt. Ruke su mi se tresle, a anksioznost sam, u tom momentu, delila sa Eminom Ignjatović. Nismo bile od pomoći jedna drugoj, obe smo bile nervozne do plafona. U podne se pojavio Vugl. Naša beba.

Godinu dana kasnije, evo nas, postojimo. Prohodali smo i progovorili. Neću da zamaram statistikom, brojem ulazaka, brojem jedinstvenih poseta. O tome ćemo iduće godine, jer kažu da je za svaki startap potrebno dve godine da bi se znalo ima li smisla.

Ipak, za nas Vugl i te kako ima smisla. Pre godinu dana, okupila se mala grupa mladih ljudi koji se međusobno nisu poznavali, koji ni mene, svoju buduću urednicu nisu poznavali. Na to smo najponosniji: što smo bili stranci, a sada smo prijatelji i ljudi na istom zadatku – da ovaj mali sajt živi. Sigruni smo da će živeti dok imamo jedni druge, dok poštujemo pravila sa neke cedulje na kojoj sam na prvom sastanku ispisala “manifest”.

Papir sam izgubila, ali svi smo zapamtili najvažniju stavku: guranje je dozvoljeno samo ako jedni druge gurate napred, a ne u stranu.

Zaista, ako postoji jedna stvar zbog koje će Vugl opstati, to je činjenica da jedni druge guramo napred, a povremeno i vučemo. Kad jedan padne, ostali ga dižu. Jer, svi mi radimo i druge poslove, nemamo svoj prostor, samo Nikola Krstić ima svoj sto i kompjuter, a verujte mi da mu je telefon brži od tog računara. Para nešto i nemamo, ali, budimo realni, još je rano da ih bude. Biće.

Još uvek eksperimentišemo, testiramo šta kod čitalaca dobro prolazi, a šta ne. To nas nije sprečilo da dobijemo dve nagrade Poverenice za ravnopravnost i OEBS-a i još dve na hakatonu medijske laboratorije DW Akademije.

Za sad je najvažnije da smo se upoznali i zavoleli. Da smo naučili koliko je Sara talentovana, Nikola odgovoran (možda malo preteruje), Lazar uvek tu (on je posebna priča, zna razne IT vradžbine koje mi, obični smrtnici ne razumemo, a ume i da oseti kad neko od nas padne, pa iz čista mira pošalje poruku ohrabrenja), i da ne nabrajam dalje, naučili smo sve vrline i mane svakoga od nas i – guramo. I znam da će me Emina ubiti što u ovom tekstu ne koristim “srpske” navodnike, a Mara odvaliti od zezanja što sam patetična. Jovane, obe, poslaće srce. Boki će da javi da je imao svoju fotku za ovaj tekst. Nevena će se iznenaditi kud prolete godinu dana. Ali, nedelja je, treba da se odmaraju.

Nismo ovako zamišljali prvi rođendan. Planirali smo tortu, planirali smo kafanu, poklone za čitaoce. Umesto toga, razdvojeni smo, rasuti po pustim gradovima, ali, ipak smo svi zajedno. Kad pandemija korona virusa prođe, grlićemo se danima.

Do tada, ostanite kod kuće, čuvajte druge i čuvajte sebe. I čitajte nas.