Tviter je naša poslednja stanica

Nikola Krstić otvorio je profil na Tviteru tek u januaru 2019, a nije bot. Zašto je to uradio, kakvi su mu utisci i šta mu bi da ode „u četnike ’45“?

Piše: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs)

Piše: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs)

Mogao sam da se zakunem u šta hoću da više nikada neću napraviti Instagram profil jer su mi već prva dva bila preveliki addiction.

No, „treće navlačenje” nametnulo se samo, kada sam shvatio da je Fejsbuk postao passé i da se sva centrifuga ludila, blesavluka i ostalih zbivanja pretočila u tu društvenu mrežu koja se vazda svodi na voajersko praćenje svakog momenta tuđih života. Jednostavno, ako je ovaj prvi predstavljao pustaru kroz koju su lunjali kojekakvi zanesenjaci, maštaoci i sanjari, onda je Instagram definitivno postajao karneval osakaćenih ljudskih naličja i lažnih avatara koji su bili željni pažnje.

Uletevši tako direktno, tako naglo i tako bezobzirno u poslednji krug inferna socijalnih mreža, koji je svojom toksičnošću, prljavošću i štrokavošću od ljudi pravio karakondžule žedne tuđeg bola, bio sam ubeđen da me to neće nimalo dotaći. Da tu ulazim samo radi zabave…

Međutim, nakon nekog vremena, poput pravog sajber džankoze, protok informacija, slika, intimnih momenata, tračeva i ispovesti nije bio više dovoljan da se prebrodi radna nedelja. Stoga je doza morala da se klepi nečim mnogo jačim od pukog razgledanja sličica na malom ekranu. Dok sam rekao „log in“, Tviter nalog je bio otvoren.

Uletevši tako direktno, tako naglo i tako bezobzirno u poslednji krug inferna socijalnih mreža, koji je svojom toksičnošću, prljavošću i štrokavošću od ljudi pravio karakondžule žedne tuđeg bola, bio sam ubeđen da me to neće nimalo dotaći. Da tu ulazim samo radi zabave…

I tako, mic po mic, nakon sagorevanja poslednjih ćelija izdržljivosti, u naporu da se ne pretvorim u još jednog tviteraškog ovisnika obuzetog samo pakošću, frustriranošću i mržnjom, nakon nedelju dana dobrovoljnog, januarskog boravka u virtuelnoj tamnici, krkela_krle je krenuo da se rve poput izgladnele svinje sa raznoraznim mračnjacima, prikrivenim koljačima, undercover psihopatama, nervoznim snobovima, pomahnitalim konformistima, pravoslavnim talibanima i kosovskim okultistima koji se mogu prepoznati pod opskurnom šifrom „1244“ pored svog imena.

Dok sa jedne strane desničarske bande prete, napadaju i ujedaju svakoga ko se usudi, bog te maz’o, da kaže nesto protiv tri prsta, krsta, Kosova, svetosavlja, dokazanih zločinaca i neotesanih manijaka, sa druge strane tarabe nalaze se histerični elitisti, prepotentni građanisti, uterivači pristojnosti i do imbecilnosti dosadni krugdvojkaši, koji svim snagama pokušavaju da dokažu da zato što nisu obožavatelji Ljotića, Nedića ili Nikolaja Velimirovića po nekakvom difoltu pripadaju normalnom delu Srbije.

Ono što je zabrinjavajuće jesu upravo te poznate ličnosti koje sve više ogrezaju u takozvano „ludilo kraljeva“, robujući sopstvenom egomanijaštvu koje oko sebe stvara gomile i gomile ispranih mozgova, koji kao gladni vukovi čekaju samo da im se uperi prstom koga da razvlače po tviteraškoj kanalizaciji.

Ono što nije strano ni jednoj ni drugoj strani jesu teška oboljenja od mizoginije, seksizma i prezira prema svemu onome što oni misle da je nedostojno postojanja. Takođe, svaki od njih ima svog kultnog vođu, harizmatičnog ideologa ili lukavog mislioca, kojem se bez pardona do poda klanjaju. Među tim vrhovnim komandirima internet logora ima političara, umetnika, pa i novinara, profesora, i još kojekakvih figura, koji čine jednu malu, zatucanu plemensku zajednicu sa sopstvenim frakcijama.

Ipak, ono što je zabrinjavajuće jesu upravo te poznate ličnosti koje sve više ogrezaju u takozvano „ludilo kraljeva“, robujući sopstvenom egomanijaštvu koje oko sebe stvara gomile i gomile ispranih mozgova, koji kao gladni vukovi čekaju samo da im se uperi prstom koga da razvlače po tviteraškoj kanalizaciji. Interesantno je da su se upravo ti zombificirani umovi uvek, kada je njihov starešina bivao poražen, okretali protiv njega samog. To se dogodilo Raduli, Jankeli, a sve su veće šanse da će se desiti i Sergeju.

Ali, u suštini, kada bi se čovek malčice odmakao od svega toga, otišao na skidanje sa virtuelnog koksa, pa tako čist, nakon perioda dužeg od par meseci, pogledao sa distance – u potpunosti detokisran od dnevnopolitičkih laprdarija i kontinuranih ubijanja u pojam – uvideo bi na tom Tviteru, ako se baš dobro zagleda, jednu istinski tužnu, očajnu i krajnje depresivnu skupinu utučenih duša kojima je ta društvena mreža ostala kao poslednja stanica vapaja u ovoj zaboravljenog zemlji prepunoj potonulih i uništenih generacija.