Slučaj “Desanka”: Pranje ruku od prljavih knjiga

Primetićete da često spisateljice zovemo imenom - recimo Desanka i Isidora, ne znam da li je to iz nekakve seksističke lažne prisnosti, da li zbog toga što ih ima toliko malo da je dovoljno reći ime.

Desanka u lektire

Jako je lepo i romantično što neki među vama misle da se lektire i pesme i odlomci u čitankama biraju kao dela najbolja od najboljih. Vrlo bih rado čitao vaše tekstove o tome kako bi proces odabira mogao da izgleda, siguran sam da biste imali sjajne ideje.

Do tada, do primene toga, a i od kada postoji lektira, selekcija nije tekla tako.

U početku beše reč. A reč je bila iz Biblije. Zašto? Zato što su ljudi oko Biblije bili pismeni i mogli su tu i takvu pismenost da prenesu dalje. Na svetim spisima učilo se ono čitanja i pisanja što je moglo i oko manastira su nastajale kakve-takve škole. Delom radi prepisivanja i radi širenja propagande kojegod crkve, čuj mene reči Gospodnje, radi širenja propagande, a delom zato što su prosto monasi i sveštena lica bili i obrazovaniji i pismeniji i prosvećeniji i imali su šta i koga da poduče, a bilo je i hrane i posla za učenike. Dakle, lektira je bila Sveto pismo, ali i prateći verski spisi brojnih filozofa i teologa, a i sve što je realno bilo dostupno.

Kako to obično biva na našem brdovitom Balkanu, sve su se crkve perima mačevale oko svoje tapije na ljudske duše i na ljudske novce i na to kojoj će kruni (crkvi) ljudi biti naklonjeni. Krajem 17. i tokom čitavog 18. veka Autrougarska monarhija hoće da velikopreseljene Srbe obrazuje pod svoje, ruska crkva šalje svoje učitelje i emisare da obrazuju pod svoje, otomansko carstvo i dalje je na teritoriji većeg dela današnje Srbije.

Neke godine bitne za obavezno osnovno obrazovanje su recimo 1774. i 1777, ako su bitne i vama, guglajte zašto, stvarno nije teško, a ja se baš trudim da vam ovo ne bude preteško za čitanje. Elem, polako (u današnjoj Vojvodini barem) učitelji prelaze u nadležnost države i u tim školama se uče veronaukA (jedna), čitanje i pisanje, osnovni račun, ali su dodati i predmeti poput istorije, geografije, geometrije, crtanja, pravila pristojnosti, čestitog života i lepog ophođenja i osnove latinskog jezika. Jasno vam je da je sve ovo još tada bilo koliko obrazovanje, toliko i propaganda i “uzimanje pod svoje”.

Krležinski točak istorije se dalje okreće, dublje deli onaj grumen balege na dva dela i još malo. Obrazovani ljudi iz crkve i naroda postaju učitelji i direktori škola. Ubrzo, 1791, dobijamo Karlovačku gimnaziju, 1808. Dimitrije (juzernejm Dositej) Obradović diže Veliku školu u Beogradu. Direktori škola, popečitelji i država imaju veliki uticaj na kurikulum i naravno da se uče poželjne i podobne istorije i geografije, a svakako se “poistovećivanje” sa “našima” sa svih strana svih reka vrši onako, planski. U Kragujevcu se 1838. osniva prva viša škola, koja se posle premešta u Beograd. Kragujevčani mogu do sutra da se ljute što ne pridajem neki naročiti značaj Prvoj Kragujevačkoj gimnaziji koja je došla 40 godina posle Karlovačke. Sori, not sori, čak i Jovina gimnazija iz Novog Sada je četvrt veka starija. Ali, eto, pomenuo sam je, kome treba, neka gugla.

Uvek su postojali podobni autori. Uvek su postojali oni čije je ideologije trebalo utuviti u glave “mladih duše podobnim mekom vosku, jer u kakav ih kalup staviš, takav oblik i dobiješ”. Mnogi su se u to (neki namerno, neki slučajno) uklapali i u godinama koje će doći to će naročito biti značajno.

Imate na ovim linkovima neke sjajne reference o ovoj temi u osamnaestom i devetnaestom veku, a ima i ovde jedan lep tekst o Somboru.

O pravom strukturiranom i centralizovanom uvođenju obaveznog osnovnoškolskog obrazovanja zaista možemo govoriti tek u periodu nakon epohe evropske republikanske revolucije koja je pratila Francusku građansku. Kada imaš republiku (relativno) jasnih granica, dosta ti je važno da ubediš svoje (sada) građane ko je sve pripadnjih njihove nacije (opet nov pojam), a to se najlakše radi obaveznim osnovnoškolskim obrazovanjem i kasnije periodičnom štampom.

Pošto vidim da tekst postaje predugačak, a redovno me opominju da se moji dugi tekstovi ne čitaju i onda moram da ih prepričavam ljudima koji se prave da su ih pročitali, idemo FF na Titovu Jugoslaviju.

Svaka knjiga, svaka lektira, svaka ulica bile su pažljivo i sa razlogom imenovane, određene i namenjene. Vrlo se dobro znalo šta je podobno, ko je podoban, siguran sam da znate brojne anegdote, SLOBODNO ih podelite u komentarima ispod objave na fejsu, i mene zanima da saznam neke nove. To jeste bila svojevrsna ideološka indoktrinacija i naravno da je jedini pobednik nad sva tri nacistička fašizma (nemačkim nacistima, ustašama i četnicima) napisao i istoriju.

Poznato je da Tito nije voleo recimo Ivu Andrića i Dragoslava Mihailovića. A koga je voleo… samo se setite svojih lektira i čitanki. Ja svoje i dalje čuvam, mogu vam ih nekada slikati. Uglavnom nije to stvar lične ljubavi, ali podobni su postajali podobniji, podobniji su postajali veliki, a veliki su padali kada se režim smeni. I ipak se pamtilo ko je bio velik i u senci nagrada i lektira.

Mnogo opasnije i mnogo štetnije preoblikovanje istorije desilo se usponom nacionalističkog socijalizma pod vlašću autokrate i dikatatora Slobodana Miloševića koji je ostao uskraćen za pravdu prvo jer je izručen Hagu, a potom jer je izručen Svetom Petru.

Godine raspleta, Slobodan Milošević (89128913) - Limundo.com
Slobodan Milošević, “Godine raspleta”, 1989.
Blurb Desanke Maksimović na knjizi Godine Raspleta Slobodana Miloševića
Blurb sa korica knjige “Godine raspleta”
Desanka Maksimović recenzentkinja knjige slobodana Miloševića
Unutrašnja strana knjige “Godine raspleta”

Ne znam i ne krijem da ne znam KAKO je Desanka uspela da postane kakav-takav mejnstrim, naprosto se ne sećam. Ali želim da znam i volim da znam. I molim vas da čitate i da pišete o SVIM spisateljicama i svim piscima, inače u nekom trenutku može da pomisli da je Desanka Maksimović bila podobna Slobodanu Miloševiću ili da se ne-daj-bože slagala sa njim. Pomenuta knjiga objavljena je 1989, a Desanka je umrla 1993. Nije dočekala da vidi iznova razorenu zemlju.

(Neću da krijem ove skrinšote od gore, neću “da ih ne kačim danas” kao što su me molile kolege, jer i to je cenzura. Pričajmo o svemu – uvek, temeljno, argumentovano, uvremenjeno i stavljeno u kontekst.)

Moje je skromno mišljenje kao jednog bednog piskarala da nema prepreke da dela Desanke Maksimović ostanu u kurikulumu za osnovnu školu. Njena poezija je pitka, prozračna i jednostavna, često dečijim jezikom pisana i to tako da baš svako može da razume. Možda će neki od tih mladih ljudi kasnije pročitati i nešto kvalitetnije, dublje, višeslojnije. Što se tiče (mogućeg) povlačenja iz viših razreda gimnazije. Ne mogu mirne savesti i jednoznačno da kažem da mislim da bi to bio potpuni promašaj. Ali i kada menjaju nazive ulicama, nestaju narodni heroji, a pojavljuju se… razni. Tako da je bitno i kakva je alternativa. Uvek je.

Primetićete da često spisateljice zovemo imenom – recimo Desanka i Isidora, ne znam da li je to iz nekakve seksističke lažne prisnosti, da li zbog toga što ih ima toliko malo da je dovoljno reći ime i da znamo na koga se misli, ili je posredi nekakva objedinjena papazjanije oličena u tome što brojni naši fakulteti koji na katedrama književnosti i komparativnih književnosti imaju usko definisana i trivijalna imena o proučavanju pojedinih aspekata i fenomena književnosti, ali zato “Žene u srpskoj književnosti” ostaju derogativ i sramota jedne književnosti koja je u mejnstrimu očito toliko siromašna da ima predmet ovakvog naziva.

Čitajte Prerazmišljavanje za podsećanja na bisere koji nisu dospeli u lektire, poput Anđelije Lazarević, ali čitajte ga i radi ubadanja prstom u oko tačno ovoj situaciji koja se danas desila. Katarina Kostić, urednica ovog bloga i književna kritičarka, u svom tekstu “Kada će žene dobiti pravo (književnog) glasa?” predvidela je problem koji je danas nastao

“U slučaju FILUM-a, kursevi kao da su sastavljeni sa namerom da utvrde pomenutu seksističku misao kao aksiom — ni na jednom od četiri obavezna predmeta posvećena svetskoj književnosti žene se ne dovode u vezu sa književnim značajem. Margaret Atvud pominje se u uvodnom predavanju o Odiseji, a na do poslednjeg semestra odlagano direktno pitanje „Što ne radimo Virdžiniju Vulf ili Toni Morison ili ikoju ženu?”, odgovor profesora bio je „Nema dovoljno prostora u programu”. S druge strane, pročulo se i da je jedan drugi profesor asistentu na predlog da se jedna pesnikinja izbaci iz silabusa, ‘jer nema nikakve literature o njoj’, odgovorio „Mislite, da se doda još jedna?”, što pokazuje da ima i autoritetâ koji uviđaju nesrazmeru i spremni su da utiču na promene.

Problem FILUM-ove književne periodizacije koja Desanku Maksimović lagano izostavlja iz tumačenja predratne književnosti zbog vremena u kom je stvarala, a iz avangardne zbog poetike, naizgled je ublažen postojanjem redovnog kursa koji joj priznaje značaj. Nije teško pogoditi — reč je o Književnosti za decu. Ne mogu da ne budem lična i puna jeda, da se ne pitam da li je i u nauci o književnosti, i pošto se veća staraca slože da je konkretnoj ženi mesto u kurikulumu, TOLIKO teško dopustiti joj nešto osim bavljenja decom. Izvesno je da ima inspirativnijih, interesantnijih, pa i boljih pesnikinja od Desanke Maksimović, i razumljivo bi, do neke mere, ako se zažmuri na feminističko oko, bilo njeno izostavljanje da bi se umetnula ta, hipotetička, bolja. Ali ovo je oduzimanje glasa delu ljudskog društva, odsecanje čitave grupe stvaralaca jednog doba od mogućnosti da o tom dobu progovore. Ne postoji ‘književnost’ na jednoj strani i ‘žensko pismo’ na drugoj, postoji nerazumna, nepravedna marginalizacija.”

Eto, napisala Katarina pre dve godine da “Književna periodizacija Desanku Maksimović lagano izostavlja iz tumačenja predratne književnosti zbog vremena u kom je stvarala, a iz avangardne zbog poetike” i tim pasusom demistifikuje se obrazloženje komisije koje neukom oku naoko deluje n’ako – “da se vanvremenost Desanke Maksimović ne uklapa u poetičke okvire epohe, te postoji bojazan da bi učenici pogrešili u vrednovanju njene poezije”.

Još ću da vas opomenem na totalitarističku izjavu premijerke Ane Brnabić o tome da li će Desanka Maksimović biti izbačena iz kurikuluma.

Spojler: Rekla je da neće.

Ali rekla je to takvim tonom i manirom kakav priliči jednom autokrati. Jer, ko si ti, predsednice Vlade, da samostalno zapovedaš kako će izgledati školski kurikulum?

(Niko ne sme da vas bije, verzija 2020)