NIK KEJV I NJEGOV KATARZIČNI EKVILIBRIJUM

NIK KEJV I NJEGOV KATARZIČNI EKVILIBRIJUM

Ovaj album je više od muzike. On se iviči sa paranormalnim iskustvom. Naprosto, proživljava se, iz pesme u pesmu, od početka do kraja, iznova i iznova, sve do tačke jecanja, grcanja i ridanja.

Piše: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs)

// Foto: Wikimedia Commons (Amelia Troubridge)

Pre samo desetak dana, sve je bilo mirno, monotono, pa čak i previše dosadno. Iz letnjih vrelina prešli smo u jesenje kiše; svi su se vrnuli sa svojih godišnjih odmora; deca krenula da idu u školu; laste počele da pakuju svoje kofere; političke tenzije kako u Srbiji tako i u svetu su krenule ponovo da oživaljvaju; narod je nastavio da kuka, a planeta da se vrti oko sebe i Sunca. Međutim, tu uobičajenu jesenju, laganu melanholiju, koja samo što se nije pretvorila u zimsku depresiju, prodrmao je tekstonski poremećaj u sajber spejsu.

Naime, Nik Kejv, princ Tame i Smrti, nonštalantno je obelodanio da će kroz par dana izaći njegov novi album pod imenom „Ghosteen“ koji je uradio sa svojim sastavom „The Bad Seeds“. To je njihov sedamnaesti zajednički uradak. I tako i bi.


U 23h, po lokalnom vremenu, njegovo visočanstvo je pustilo s lanca svoj abnormalno netipičan, fascinantno iznenađujuć, ali i dalje toliko mističan muzički, dvodelni skup od 11 pesama, koje sveukupno traju nešto više od sat vremena.

Naime, u pitanju je veoma potresna, graciozna i srdačna pripovest u kojoj slušalac ne može da razazna svoje emocije kada čuje Nikov glas. Njegov eho kroz zvučnike kao da dopire sa najdaljih visina rajskih vrhova, te se upravo ta osećanja toliko nakostreše, počnu da se grozničavu tresu, da postoji toliko velika šansa da se rastope od onih najtežih suza.

Ta Kejvova suptilna ispovest, o njegovom bremenu gubitka, koja se iviči sa nadrealnom tajnovitošću, gde on kroz apstraktne, ali i veoma realistične priče, dovodi ovaj album do ivice remek-dela. Jer njegove pesme uznemiruju ono iskonsko u biću; one se elegantno zavlače u sve pore ljudskog tela, toliko duboko i daleko, da izvlače iz tamnih vilajeta ljudske svesti davno zaboravljena sećanja na svetlost dana.

Koliko god iz njegovih stihova u prethodnom albumu „Skeleton Tree“ i dalje curio apokaliptični bol praznine zbog smrti njegovog sina, oni u ovom albumu reflektuju harmonični vapaj za Nadom. Osećajem da će na kraju sve biti u redu. Da je sve ovo samo jedan prolazni trenutak za ovog umetnika, ali i za sve nas koji ga slušamo. Da će na kraju Svetlost pobediti, uprkos vladavini Mraka.

Sve ovo više deluje kao borba sa samim sobom. Album uporno dirka one najbolnije strune kod svakoga od nas. Ali, ne kroz sadističku crtu; naprotiv, ono ima terapeutsku dejstvo. Tera nas — kroz sve te uzvišene horske, toliko vilovite i onostrane pesme — da se suočavamo sa onim najzabačenijim nesrećama i mukama, koje smo, usled straha da se suočimo sa njima, u potpunosti gurnuli u fioku naše podsvesti. Ovo je zapravo borba da se prevaziđe taj dugogodišnji sumrak duše. Jedno finalno suočavanje sa agonijom.

U odnosu na prethodne, koji su odisali nihilizmom, mizerijom, beznađem i sumornošću, ovaj dvodelni album „Ghosteen“ je zapravo Nikov katarzični ekvlibrijum. Njegovo uspinjanje iz grotla najhladnijih bespuća Pakla ka toplim krajevima Raja.

Ovaj album je više od muzike. On se iviči sa paranormalnim iskustvom. Naprosto, proživljava se, iz pesme u pesmu, od početka do kraja, iznova i iznova, sve do tačke jecanja, grcanja i ridanja. I tako u krug. Dok poslednja kap otrova iz nas ne izađe.

?>