NE STVARAJTE DODATNU BUKU: KOME I KAKO VEROVATI U DOBA KORONE

NE STVARAJTE DODATNU BUKU: KOME I KAKO VEROVATI U DOBA KORONE

Možda vi niste uplašeni, možda niste u rizičnoj grupi, možda ste dobro izolovani, možda čak i umete sami da proverite da li se informacijama može verovati, ali ima onih koji to ne mogu, koji su više u strahu, koji jesu u rizičnoj grupi, kod kojih će taj strah prerasti u paniku, zbog koje oni neće moći da održe svoju glavu iznad vode. Mislite i o njima.

Piše: Ana Đorđević

U strahu su velike oči, ali su izgleda uši male. Takva posledica nije neobična imajući u vidu trenutno stanje sa aktuelnom pandemijom virusa Covid-19. Kako je početkom godine počelo razmnožavanje i prenošenje virusa, tako su i informacije naišle na novo plodno tle za rast i ekspanziju. U okeanu informacija, svakako su neke istinite, a druge lažne. Ako zamislimo da sve informacije koje su nam u ovom trenutku dostupne budu vokalizovane, fizički oglašene, to bi stvorilo takve vibracije kakve bi mogle razneti planetu. U uslovima ogromne, nepodnošljive buke, verovatno bismo svi instinktivno začepili uši.

Ipak, količina informacija kojoj smo sada izloženi proporcionalna je njihovoj važnosti – sada nam od toga šta znamo ili ne znamo može zavisiti i sâm život. Stoga je od nemerljivog značaja pronaći način da se kroz ovu globalnu logoreju razaznaju obrisi ako ne istinitog, onda bar upotrebljivog znanja. Ipak, dolaženje do njega postavlja se kao izuzetan praktični izazov, pri čemu stavlja na ozbiljan test našu kompetentnost da adekvatno procenjujemo validnost informacija.


Ako zamislimo da je svaka informacija kapljica vode, naš kognitivni aparat u uslovima normalnog funkcionisanja u stanju je da analizira i proceni svaku kapljicu zasebno. Međutim, kada se nalazimo u poplavi, jedino što postaje važno je da li znamo da plivamo.

Većina nas želi da veruje stručnjacima, u ovom trenutku najviše lekarima i drugim specijalistima za ovu vrstu globalnog zdravstvenog i društvenog problema. Ipak, s obzirom na to da se i mišljenje stručnjaka (npr. izjava uvaženog pulmologa da je ovo „najsmešniji virus u istoriji“) pokazalo kao nepouzdano, a i sam predsednik je u okviru dve nedelje davao potpuno nesaglasne izjave o opasnosti virusa Covid-19, ponovo se postavlja pitanje: kome i kako verovati? Deluje da se u stanju vanredne svetske krize pogrešivost ističe među ostalim osobinama ljudi od autoriteta.

Kako se možemo snaći usled rigoroznih mera društvene kontrole i uticaja na to šta znamo i šta treba da radimo, a da ipak sačuvamo sopstvene mere prosuđivanja, kritički odnos prema informacijama koje do nas dolaze, pa najzad i zdrav razum, u vreme kada pandemija virusa i sa njime povezan strah i panika prete njihovim osnovama? Kako, dok plivamo, održati glavu iznad vode?


Najpre, ako zamislimo da do nas dolazi uskomešana, nejasna i haotična masa bilo čega, ono što bismo prvo želeli da uradimo je da takvu masu provučemo kroz filter naših saznajnih čula.

Ako vam ljudi koje znate šalju gomilu prosleđenih poruka od navodnih stručnjaka, sa društvenih mreža, preko raznih internet stranica, audio poruke i video-snimke, koji navodno sadrže informacije o Covid-19 virusu od vitalnog značaja za vas i vašu porodicu, bez obzira na to koliko urgentno zvuče – učinite napor da ih najpre proverite i sami procenite koliko im se može verovati. Ako to ne uradite, već prosledite dalje, imajte u vidu posledice svog postupka. Najpre, to isto će verovatno uraditi većina ljudi. Neki od tih ljudi će pročitati i uvažiti te informacije i preporuke, i početi da ih primenjuje. Ako su to bile dezinformacije, koje su dakle netačne, a samim tim i štetne ili opasne, vi ste posredno potencijalno ugrozili tuđi život. Ako i nisu bile dezinformacije, ali nisu ni potpuno pouzdane informacije (što je zapravo slučaj sa većinom informacije koje stignu do nas), onda potencijalno učestvujete u širenju panike.


VIDI NA VUGLU:

KAKO NAS JE VIRUS PODSETIO DA SMO DRUŠTVENA BIĆA

MILENIJALCI SU FRUSTRIRANI JER IM RODITELJI NE SHVATAJU KORONU OZBILJNO

ZA PRIMER: SINGAPUR JE BIO SPREMAN ZA KORONU


Uzmimo sledeći primer. Nedavno je kružila informacija o tome kako se navodno može proveravati to da li su nam pluća fibrozna, te „načeta“ virusom, time što se udahne i zadrži dah nekoliko sekundi i osluškuje reakcija disajnih organa. Iako je nejasno da li je ova informacija tačna, zamislite da 200 ljudi danas uradi ovaj „test“ samoinicijativno, misleći da time može proveriti da li ima ili nema virus u organizmu. Od tih 200 ljudi, neka 100 ljudi, što zbog hroničnog stanja pluća, ograničenog kapaciteta pluća, straha od mogućnosti da su zaraženi, „ne prođe“ ovaj test i na osnovu toga pomisli da ima virus. Ako se vodimo predviđanjima zasnovanim na statistici, samo nekoliko, ili niko od tih ljudi neće zapravo imati virus. Zamislite sada da to uradi više hiljada ljudi svaki dan! To znači hiljade uplašenih ljudi, lažno uzbunjenih da imaju virus. Oni će zvati linije za pomoć, oni će širiti paniku na druge, oni će želeti da se leče, oni će se nalaziti u stanju velikog stresa. I svako od nas ko je prosledio tu poruku je doprineo tome.

U stanju opšte tinjajuće anksioznosti i neizvesnosti, neki od nas će zbog nepouzdanog testa ili činjenice da anksioznost interferiše sa kompetentnošću disajnih organa, ući u stanje izrazitog straha da su već oboleli – iako najverovatnije nisu.

Dakle, nemojte širiti informacije dok ih ne proverite. To možete uraditi i oslanjajući se na logičko rezonovanje (npr. razmišljanje da li ima logike da vitalnu informaciju koja ljudima može značiti razliku između života i smrti šalje anonimni profesor sa nepoznatog medicinskog fakulteta, čiji „ujak i nećak“ jednog od njegovih „razreda“, koji je zvao svima nepoznatu osobu koja šalje ovu poruku, da kaže da prenese prijateljima…).


Ako nije jasan izvor, ako ne možete da dođete do konkretne osobe ili institucije koja je ovlašćena da izdaje kredibilne, verodostojne informacije, onda je najverovatnije reč o dezinformaciji ili nedovoljno proverenoj informaciji i najbolje je da se ustegnete od prosleđivanja takve poruke. Proverite sve pre nego što šaljete dalje, i imajte u vidu moguće posledice svojih postupaka.

Možda vi niste uplašeni, možda niste u rizičnoj grupi, možda ste dobro izolovani, možda čak i umete sami da proverite da li se informacijama može verovati, ali ima onih koji to ne mogu, koji su više u strahu, koji jesu u rizičnoj grupi, kod kojih će taj strah prerasti u paniku, zbog koje oni neće moći da održe svoju glavu iznad vode. Mislite i o njima.

Pored toga, odaberite nekoliko pouzdanih izvora (medije koji imaju pristup zvaničnim državnim i svetskim podacima o aktuelnoj situaciji, sajtove koji objavljuju preporuke Svetske zdravstvene organizacije, sajtove naučnih instituta koji se naučno zasnovano bave ovom temom, sajtove koji nude kritički osvrt na dezinformacije koje kruže) i samo njih proveravajte.


Nekada je teže čitati tekstove na tim sajtovima, ali napor će se isplatiti boljom informisanošću i samim tim većom snalažljivošću usled vanrednog stanja.

Iako smo svi „u istom sosu“ i u očima virusa jednaki, u očima zdravstvenog sistema, državne vlasti, državnih institucija nismo. Razlog tome jesu ograničeni resursi o čijoj raspodeli oni moraju da odlučuju. To znači da će oni odlučivati o tome čiji će se poziv za pomoć uvažiti kada su telefonske linije prebukirane, ko će dobiti respirator, a ko ne onda kada ih ne bude dovoljno, koje vrste bolesnika će poslati kući sa hroničnim stanjima, zbog opterećenosti zdravstvenog sistema itd.

Pošto na to ne možemo da utičemo, možemo da utičemo na sebe i na druge, da ne prosleđujemo nepouzdane informacije, da ne širimo paniku, da pomažemo onima kojima možemo kako materijalno tako i psihološki, umesto da sa glavama iznad vode ne vidimo kako se dave.

Načuljite uši; nikada nije bilo važnije prepoznati korisne informacije u sveopštoj buci haosa.

Ako to ne umete, bar ne stvarajte dodatnu buku.


?>