NE, „DŽOKER“ NIJE REVOLUCIONARAN FILM

NE, „DŽOKER“ NIJE REVOLUCIONARAN FILM

Mnogo se pisalo o „Džoker“ filmu. Ceo svet bruji o njemu, ne postoji više ni trenutak pomisli da se kaže da ovaj film eventulano i nije toliko dobar, ali je zato jedan se odvažio da to učini.

Piše: Luka Radovanović // Foto: Youtube Printscreen (Warner Bros. Pictures)

Je l' prošao hype? Je l' sme da se kaže nešto protiv? Da? Ne? Ajde pokušaću, pa šta bude.

Nakon desetine pročitanih hvalospeva i raritetnih negativnih kritika ostajem u potpunosti zbunjen. Koji su film svi ti ljudi gledali? Mišljenja se podudaraju u jednom - iz nekog bizarnog razloga „Džokera“ smatraju nekakvim anarhističkim manifestom, udžbenikom entropije, pozivom na pobunu srednje klase, upozorenjem… Gluposti uglavnom, mislim se, inteligentno i postupno smišljane doduše, ali ništa manje gluposti.


Film je samo dobar. Toliko. Više nema, manje ne može. Ne, nije revolucionaran, čak se ni ne trudi to da bude. Ne, gluma nije genijalna. Sve je samo – dobro. Pre drvlja i kamenja ili eventualnog tapšanja po ramenu, za početak bih hteo da se ogradim: raznorazne ideologije i ostale grandiozne „poruke“ ostavljam, (ili bar tome težim) po strani, sudim isključivo filmu kao takvom.


Šta je to što smeta?


Od producenata filma, čak i samog režisera, Toda Filipsa, čuli smo da Artur Fleka Hokaina Finiksa ne treba porediti sa ostalim iteracijama psihotičnog DC klovna, niti se slepo držati uputstva stripskih predložaka. Čuli smo da se radi o samostalnom ostvarenju. Možda u tome i jeste problem – film to jednostavno nije. Time što nosi breme svog naslova gubi autonomiju.

Beskompromisnost kojoj teži izmiče iz (na)uma korišćenjem sada već obaveznog ikonopisa pod naslovom: smrt Vejnovih jednako je rođenje Mračnog viteza. Oni koji ovo ostvarenje porede sa daleko kvalitetnijim „Birdman“-om u pravu su u jednom – čitav Džoker nalikuje protagonisti tog remek-dela; posrće pod svojom Birdmanskom, pardon Betmenskom tradicijom. O filmskoj i da ne pričam.


“What do you get when you cross a mentally ill loner with a society that abandons him and treats him like trash?!“


Šta dobijete kada ukrstite „Taxi Driver-a, „King of Comedy“, „Fight Club“, Falling Down“, sa elementima „Dark Knight“-a i grafičke novele „Killing Joke“? Odgovor na ova dva pitanja je istovetan: „I’ll tell you what you get! You get what you f**king deserve!“

I to je potpuno u redu, ali nemojmo samo da tvrdimo da smo posvedočili nečemu neviđenom dosad. Gulaš je već dovoljno ukusan, ali je svaki od začina bio uspešniji obrok.

Zašto je De Niro pozvan da vodi gotamsku verziju „Tonight Show with Johnny Carson“? Svaka čast velikanu, ali su svakako imali jeftinijih izbora. Jednostavno je, njegovo prisustvo Džokera“ karakteriše kao omaž, zli jezici bi u suprotnom tvrdili da se radi o plagijatu. Artur je iz istog razloga pozajmio crveno odelo Ruperta Pupkina („King of Comedy“).


Da li Hoakin Finiks zaslužuje Oskar?


U redu, može, ako se nagrađuje trud i posvećenost, klimnućemo glavom, ali da li je iko očekivao išta manje od glumca tog kalibra? Ekstremne uloge su lake, naročito njemu. Imperator Komod iz Gladijatora je takođe fenomenalno preteran, ali je Teodor iz filma „Ona“ značajno veći zalogaj. Finiks je srećom gurman.

Izgleda da je ipak nemoguće izbeći poređenje sa Hit Ledžeromm. Rekao bih samo da je njegov manevarski prostor bio drastično skučeniji ali je potpunije iskorišćen. Hitov Džoker postavlja mnogo pitanja, pruža dvostruko više odgovora, dok iza Finksovog ostaje samo upitnik. Neki ljudi žele da gledaju kako svet gori i sami pale prvu iskru, drugi se igraju vatrom dok slučajno ne izazovu požar.

Da se film zove Artur verovatno ne bih tako iscrpno tragao za manama, ali je nažalost „Džoker“. Umetnost nije dužna da zadovoljava hirove publike, ali Artur nije Džoker, ili bar ne još. Ako verujemo njemu, nepouzdanom pripovedaču, on je od starta otuđen, usamljen, čudan, odbačen…



„The worst part about having a mental illness is people expect you to behave as if you don’t.“

Najgora stvar u vezi sa mentalnom bolešću je što ljudi očekuju da se ponašate kao da je nemate. Fenomenalna misao, ali ne baš džokerovska. Džoker je inače zastrašujuć zato što čuči u svakom od nas, bezobzira na mentalni pedigre. „Jedan loš dan“ je dovoljan da proklija ludilo, da se „progleda“.

Džoker je genije, kompleksno uređen haos, lud ali uvek za volanom svog ludila. On nije čovek bez plana, njega samo nije briga da li će plan da uspe. Artur se krije među nama, ali nije jedan od nas, on nema plan; Artur nema ni jednog minuta sreće u životu, baš zato ne može da zna kako je to ostati bez nje, samim time ne može smisleno, tendenciozno ni drugima da je uskraćuje. Da li je na kraju srećan? Možda.


Šta je dobro?

Potraga za identitetom je večna tema, a „Džoker“ je idealno dekonstruiše. Dobija ličnost onda kada odbaci sve pređašnje; kada ubija majku, jednog od simboličnih očeva; kada prestane da nosi masku „normalnog“... Depresivni uspon uz stepenice i trijumfalni spust telefoniraju publici metaforu – descending into madness. Mislio je da je njegov život komedija, u stvari je tragedija... i to grčka.

?>