Nasilje nad ženama: Ne želim da zaboravim

Ne želim da zaboravim. Ne želim da zaboravim nijednu ženu žrtvu nasilja, nijednu ženu kojoj nije pružena pomoć, koja je mučena psihički, fizički, seksualno i ekonomski sve do smrti. Jer, nasilje je sve to. Iako vam neko ne oduzme život, oduzeo vam je pravo da budete slobodno ljudsko biće samo zato što ste žena.

Piše: Tamara Urošević // Foto: Marija Janković

 

Od početka godine ubijeno je šest žena kao žrtve porodičnog nasilja, samo u poslednjih nedelju dana ubijene su dve žene. Femicid je takođe i posledica pandemije korona virusa. U toku pandemije u Srbiji je skoro dva meseca bilo vanredno stanje, i ono je podrazumevalo da nam država ograničava kretanje odnosno našu slobodu. To je podrazumevalo, kao što nam je već poznato, da budemo u zatvorenom prostoru sa nasilnicima.

Govorim u ime svih nas. Govorim kao deo kolektiva i kao žena. Govorim kao novinarka koja je slušala predsednika koji se javno obraća naciji sa rečima „ja nisam stekao utisak da se nasilje povećalo“, dok Autonomnom ženskom centru telefoni, mejlovi, društvene mreže gore.

Dok u televizijskoj emisiji muškarac (dakle, muškarac, ne novinar) doktorki Dariji Kisić Tepavčević govori o „rodnoj ravnopravnosti i tako to“ pitajući je kako je moguće da je ona kao žena na prvoj liniji fronta u jeku pandemije. Pa se onda mi, novinarke, žene i feministkinje malo smejemo (iz nemoći i žalosti) i iznova objašnjavamo kako su i koje su to sve žene na prvoj liniji fronta uvek bile i uvek će biti.

Nasilje nad ženama je stvarno. Nasilje nad ženama se povećalo usled pandemije i zbog činjenice da smo zatvorene sa nasilnikom. I neću upasti u zamku da govorimo opet kako je veća napetost u kući, i nervoza i egzistencijalna briga nateraju muškarca da „pukne“ – ne, to nije to, to je jednostavno nasilje i njemu opravdanja nema. Jedino što sam želela da vičem, i vikala sam koliko mogu, kao i ženske nevladine organizacije i centri za SOS telefone bilo je: BEŽI. Možeš da bežiš iako je policijski čas. Ali znate šta je problem kada se to desi? Žene uspe nekako da pobegne, otrči u policijsku stanicu, prijavi nasilnika i bude uhapšena jer je prekršila mere policijskog časa. I eto, u toj zemlji živimo.

Žena, novinarka Ana Lalić, uhapšena je jer je pisala o lošem položaju i nedostatku medicinske opreme u zdravstvenim ustanovama. I sada, te žene zahvaljujući kojima uspevamo da živimo usled ovog haosa – kasirke, čistačice, zdravstvene radnice, novinarke – hapse i ubijaju, simbolički ali i stvarno.

Mogu sada da vam nabrajam mnogo stvari koje čitamo poslednjih meseci, od kojih mi se prevrće želudac iako se svakodnevno bavim analizom medijskih sadražaja i položaja žena u društvu; mogu vam opet spomenuti trudnu Romkinju koja je umrla, mogu vam reći za medicinsku sestru iz Italije koju je partner ubio jer je mislio da ga je zarazila virusom (nije, ali svejedno ne postoji razlog za femicid), mogu vam pričati o ženama koje ne poznajemo a koje su morale da napuste Sigurnu kuću usled nedostatka kapaciteta, kadrova i dezinfekcionih sredstava, mogu vam pričati i o ženama koje se u Poljskoj opet bore za već osvojeno pravo na abortus (odlučivanje o ženskom telu i reproduktivnim pravima žene je takođe nasilje), mogu vam reći i jednu naizgled pozitivnu vest a to je da u Sudanu konačno zakonom zabranjeno genitalno sakaćenje žena (pozitivna vest u 21. veku), još jedna „pozitivna“ vest je da je konačano u Republici Srpskoj porodično nasilje zakonski kažnjivo umesto da se tretira kao prekršaj, mogu vam reći i da je neoliberalni kapitalistički zamah došao do vrhunca u potrošačkom društvu kada je nekoliko stotina beba kao produkt surogat majčinstva napušteno u bolnicama…

I dok se u Francuskoj otvaraju hoteli kao skloništa za žene i decu žrtve nasilje, dok oni imaju šifru „maska-19“ koju izgovaraju u apotekama kako bi se zaštitile od nasilnika, na Balkanu se žena hapsi, izbacuje iz Sigurne kuće, u Zagrebu se odbija da se stanovi osiguraju za žene žrtve nasilja, o maloletnoj devojčici koja je pretučena od grupe vršnjaka se piše kao o „vršnjačkom nasilju“ čiji je povod ljubomora jednog momka, a rekoh i u svom Facebook statusu:

Ponavljaj za mnom – ovo nije vršnjačko nasilje, ovo je nasilje nad ženama. I dok mediji ne promene svoj diskurs i nauče da izveštavaju kako treba, i dok isti ti mediji napadaju novinarke i zdravstvene radnice koje su na prvoj liniji fronta, nećemo pomoći nijednoj ženi, nijednoj žrtvi.

Zato što institucije ne rade svoj posao kako treba, zato je i previše zvonjave telefona ženskim organizacijama, zato lepimo brojeve telefona za pomoć u zgradama, zato prijavljujemo nasilje ukoliko čujemo kod komšija i pomažemo koliko možemo. Uostalom, zato pišemo ovo jer želimo da kažemo da smo tu. Ja sam tu. Moje reči i mali medijski prostor koji imamo će uvek biti polje borbe za život žene. Život.

Ne želim da zaboravim nijednu ženu žrtvu nasilja. Ne želim da i jedna žena pomisli da je ona kriva i da nema izlaza. Žrtva nikada nije kriva za nasilje, odgovornost je uvek i isključivo samo nasilnikova.

____________________

Kontakti za dobijanje pomoći i prijavu nasilja:

AUTONOMNI ŽENSKI CENTAR
0800/100-007; zene.savet@azc.org.rs, pravnapomoc@azc.org.rs

VIKTIMOLOŠKO DRUŠTVO SRBIJE
065/548-6421 ; vdsrbija@gmail.com

ASTRA
011/785-0000 ; SOS@ASTRA.RS

ATINA
061/63-84-071 ; office@atina.org.rs

ROMSKI CENTAR DAJE
060/131-83-55 ; romadae@yahoo.com