Muka mi je od 12. Marta

Muka mi je od 12. marta. Uvek je tako bilo. Podseća me na sve ono što je trebalo da uradim u svom životu a nisam. Podseća me na sve izgubljene prilike koje je ovo društvo naprosto odbacilo.

Piše: Luka Radovanović

// Foto: Wikimedia Commons

 

Muka mi je od 12. marta. Uvek je tako bilo. Muka mi je od salve tekstova i hvalospeva posvećenih izgubljenom Mesiji i vizionaru, Zoranu Đinđiću. U mojoj kući njegov su lik i delo oduvek zauzimali posebno mesto, ali kako to obično biva sa mrtvima koje svako svojata, i njegova suština je suštinski zaboravljena. Ostavimo za čas po strani političku pripadnost, ideologiju i ostala bakrače. Čovek koji je bio otelotvorenje energije i pragmatičnosti, sveden je na na ispraznu etiketu vizionara (?!).

Praktičnom umu nije potrebna etiketa vizionara, praktični um nema vremena za vizije. Vizionar je, na prvi pogled, pozitivni epitet koji služi da otupi oštricu praktičnog uma. Misija je očigledno uspela.

Danas nećete naći političara koji se ne kune u vizije Zorana Đinđića, iako je za života bio najomraženiji lik na javnoj sceni, dok je današnja politička estrada sačinjena od čete onih koji su nazdravljali prvom, drugom a naročito onom famoznom trećem, dopunskom metku.

 

Kruna vizionara zapravo je uvredljivi trnovit venac. Ne treba mešati babe i žabe, ne treba mešati vizionare i pragmatičare. Rad, a ne vizije.

U mojem domu ceni se rad, efikasnost, britak um i praktičnost. Iako i sam delim te ideale, nažalost, pretvorio sam ih u puke vizije. Odlaganje mi je, između ostalog, primarna osobina. Da, da, to jeste osobina. Tešim se da je svima tako, barem ovde, inače ne bi bilo ovako.

Koristim zamenice „tako“ i „ovako“, jer ne smem ili ne umem da stvari nazovem pravim imenom.

Majstor sam u eskiviranju problema, tu sam vrlo ažuran. Moje varke i finte gotovo uvek pale, barem toliko da mi kupe još koji dan (ne)razmišljanja. Apatičan i često ciničan, lutam tako besciljno dok dani lagano kaplju. Kasnim, jer se ovde, dolascima na vreme ništa ne postiže. Drago mi je što me zaista važni ljudi u životu i dalje čekaju. Ranije sam negativne osobine pravdao romantičarski, da sam tobože nekakav bajronovski junak našeg doba, ali ostadoh i bez te municije, jer, jelte, posle romantizma dođe realizam.


VIDI NA VUGLU:

NOVINARI I NOVINARKE O DANU KADA JE UBIJEN ĐINĐIĆ

KOSOVO ZA PATIKE: KAKO SMO RUŠILI I PALILI BEOGRAD


To su činjenice, zaista se trudim da izbegavam bekhend komplimente samom sebi. Nisam „tako“, odnosno „ovako“, odgajan, baš naprotiv.

Muka mi je od 12. marta. Uvek je tako bilo. Podseća me na sve ono što je trebalo da uradim u svom životu a nisam. Podseća me na sve izgubljene prilike koje je ovo društvo naprosto odbacilo.

 

Ako moraš da progutaš žabu, nemoj mnogo da je gledaš – progutaj je odmah. Ako moraš da progutaš nekoliko žaba, najveću progutaj prvu.

Ko da me (ili nas) ubedi da su žabe uopšte za jelo? Na mom tanjiru ih ima bezbroj, razmnožile su se vremenom zbog odlaganja. Mada, kako čujem, umeju da budu vrlo ukusne. Navali, narode!