MIRJANA NARANDŽIĆ: TEK TREBA DA SE NAVIKNEM NA IGRU

MIRJANA NARANDŽIĆ: TEK TREBA DA SE NAVIKNEM NA IGRU

„Poezija je zgodna jer ti omogućava da neke stvari, neprihvatljive u svakodnevnoj komunikaciji, pustiš da žive na papiru.“

Piše: Jovana Gligorijević (jovana.gligorijevic@vugl.rs)

// Foto: Lična arhiva


Mirjana Narandžić (26) je žena koju sa društvenih mreža znamo kao Remy Stormborn, ambasadorku La La Lenda u Srbiji, vatrenu obožavateljku „Uvoda u anatomiju“, žena koju je Senidah pohvalila za parodiju na spot za pesmu „Mišići“. Ali Mirjana je i pesnikinja, sa dve objavljene zbirke. Za najnovijom, „Da se ne javim uvek“, kako reče dramaturškinja Minja Bogavac, odlepio je ceo internet. Sa Mirjanom pričamo o poeziji, serijama, ali i o „teškom teretu vekova“ koji njena generacija nosi na leđima.

VUGL: Neću da te pitam gde je mesto poezije danas jer to pitanje i mene smara. Zanima me gde vidš svoje mesto kao pesnikinje, žene, pripadnice svoje generacije danas? (Mogla sam i jednostavnije da prosto pitam kako si.)

MIRJANA NARANDŽIĆ: Pozicija žene pesnikinje, pripadnice svoje generacije je verovatno ista kao i pozicija neke druge žene koja se bavi nekim drugim poslom i koja je takođe pripadnica neke svoje generacije. Dakle, ne baš sjajna, ali, da ne budem pesimistična od starta, verujem da će biti bolja i da sve mi radimo na tome da bude.

„Da se ne javim uvek“ je tvoja druga objavljena zbirka. Jesi li očekivala ovakve reakcije? Minja Bogavac je na Tviteru rekla „knjiga koju je pročitao ceo internet“.

„Da se ne javim uvek“ dolazi dve godine posle moje prve zbirke „Nema veze“, koju je objavila Matica srpska u okviru edicije Prva knjiga. Ja tada, iskreno, nisam bila sto posto sigurna da to neće biti i moja jedina knjiga. Onda sam prošle godine videla konkurs Centra za kulturu Plužine u Crnoj Gori, poslala rukopis, dobila nagradu „Spasoje Pajo Blagojević“, koja se dodeljuje najboljem mladom pesniku do 27. godine sa prostora bivše Jugoslavije i rezultat je, kako je rekla Minja Bogavac, ova knjiga koju je „pročitao ceo internet“. Nekako se desilo da sam odjednom postala osoba koju ljudi citiraju, a ja još uvek ne umem da se nosim sa tim. Naravno, sve je u redu kada su reakcije pozitivne, pa čak i kada su negativne, a tiču se književnosti, to je u redu.

Problem sa „knjigom koju je pročitao ceo internet“ počinje onda kada ceo internet počne da komentariše, ne vašu knjigu, nego vas i vaše izbore, ali sve je to verovatno deo igre na koju treba da se naviknem.

Rođena si 1992. dok je nekoliko stotina kilometara od nas besneo rat. Tvoja pesma „Njima“ govori o tome. Koliko smo svi koji smo ili rođeni ili bili jako mali u to vreme obeleženi time?

Stožeri te pesme su taj sveprisutan svetonazor „a šta su oni nama“, to večito upiranje prsta u Drugog, kao i ta činjenica da bih, da sam se rodila samo malo zapadnije, sa malo drugačijim imenom, to učinilo i moj život potpuno drugačijim. I naravno da me je to obeležilo zauvek i da osećam neku vrstu odgovornosti da o tome pričam/pišem.
Imate situaciju da kad o tome pričate ili pišete, kada obeležavate godišnjice zločina, ustajete protiv ratnih zločinaca i solidarišete se sa žrtvama, onda vam prvo postave to pitanje tuđoj krivici, a potom i ono „ko vas plaća?“. Zato ja u tim situacijama volim da citiram podnaslov iz Brehtove pesme „Nemačka“, koja mi je negde i bila uzor za pesmu „Njima“ – „Neka drugi govore o svojoj sramoti, ja ću o svojoj“.


Negde na mrežama si napisala da ti je neko rekao kako su ti naslovi knjiga pasivno-agresivni. „Nema veze“ – a u stvari ima. „Da se ne javim uvek“ – da se nekad i ti javiš. Šta fali pasivnoj agresiji?
Dok je tako u naslovima ili u stihovima, ništa. Zapravo je poezija zgodna jer ti omogućava da neke stvari, neprihvatljive u svakodnevnoj komunikaciji, pustiš da žive na papiru.
Jedino nisam sigurna da li se tu radi o licemerju, kukavičluku ili nekom nesrećnom hibridu te dve stvari, ali istina je da (bar u mom slučaju) poezija vrlo često, ukoliko nije (u nedostatku boljeg termina) „angažovana“, nastaje iz tog prećutanog s kojim se svakodnevno suočavam.

Mirjana, da li će se „Uvod u anatomiju“ ikada završiti i šta ćemo onda?

Mislim da smo mirni još dve godine. Dakle, imamo vremena do 2021. da se pripremimo. Čitala sam negde da je Šonda Rajms rekla da će serija trajati dok god Elen Pomeo (Meredit Grej) bude htela da igra. I sad, bez obzira koliko se nama, hard-kor fanovima, činilo da je ta serija nemoguća bez Kristine Jang, ili Dereka Šeparda, zapravo nije, jer je Meredit (zajedno sa Šondom naravno) srž te serije.

Sad ozbiljno, da li su ljudi ovde svesni koliko je Šonda Rajms velika? Zašto je toliko volimo?

Bez obzira na to što je žanrovski nama vrlo jasno da je ta serija sapunica, i što suštinski mi želimo da vidimo sa kim će na kraju završiti Meredit, i što se zapravo razgovor o „Uvodu“, uvek svodi na to ko je sa kim u tom trenutku, Šonda Rajms je uspela da u priču o doktorima utka i priču o pravima i pravdi, o manjinama, o izbeglicama, o Trampu, o vršnjačkom nasilju, postavši na taj način izuzetno važna hroničarka trenutka u kom živimo.
Ako se osvrnemo samo na poslednju sezonu, ima ta divna epizoda inspirisana svedočenjem Kristine Ford protiv Breta Kavanoa (koji je kasnije postao sudija Vrhovnog suda u SAD-u). Tu su smo (verujem) svi plakali na dve scene – na proces uzimanja medicinskih dokaza o silovanju (gde žrtvu ginekološkinja pre svakog koraka pita da li može da nastavi dalje) i na odlazak žrtve na operaciju (budući da je žrtva rekla da je svaki muškarac podseća na silovatelja, u hodniku koji vode do sale bile su samo žene). Ono što je dodatno dirljivo, a što smo saznali tek nakon emitovanja epizode je, da su u snimanju te scene učestvovale sve žene koje su deo serije (glumice, ali i scenaristkinje, asistentkinje iz producentske kuće i slično), jer su želele da na taj način pruže podršku žrtvama.

Kako si se osećala kad je Senidah reagovala na tvoj „spot“ za „Mišiće“?

Istog momenta sam pomislila kako bi to verovatno trebalo da upišem u CV, pod onu stavku Ostalo, gde se, uostalom, već nalazi informacija da mi je Brena šerovala tekst „Zašto je i dalje važno da li pevamo ili pjevamo?“.

Šalu na stranu sad, ali, po mom osećaju, čitava ta „popularna“ rep-trep-r'n'b scena na Balkanu zaista jeste „Lepa Brena našeg detinjstva“, a tu pre svega mislim na taj „hajde da se volimo“ vajb koji emituju i Senidah, i Cobi, i Bojana Vunturišević, Rasta i mnogi drugi.

Imate s jedne strane ove gorepomenute, što dele ljude na „Nas“ i „Njih“, i imate Rastu koji kaže „ovde nije važno ko za koga navija“, pa kako bih vam rekla, zaista mi je lako da izaberem stranu.

Obećaj nam treću knjigu.
Obećavam. Mislim, ja konstantno piskaram nešto, žvrljam, zapisujem, gomilu toga naravno bacim, ali jedan deo prekucam i ubacim u folder „Novo“. Sve što završi u tom folderu ima potencijal da postane knjiga. Nadam se, ovog puta bez pasivne agresije.


?>