MILAN DOG: HUMOR JE SLOBODA KOJU JE NEMOGUĆE OGRANIČITI

MILAN DOG: HUMOR JE SLOBODA KOJU JE NEMOGUĆE OGRANIČITI

„Pratiti vesti iz Srbije je nalik gledanju u lonac koji ključa na tihoj vatri.“

Piše: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs)

// Foto: Privatna arhiva

Ne može se reći da realnost u Srbiji nije apsurdna, čak alanfordovska. Ponekada se ne može napraviti razlika između sna i jave. Međutim, kako vreme odmiče, tako ljudima u ovoj zemlji više i nije toliko do smeha. Trideset godina se gledaju ista lica, viđaju isti performansi, slušaju iste retorike, te se može reći da naše društvo polako ulazi u limbo u kojem ostaje zaglavljen, kao u paralizi sna, te halucinira hororične pojave. I to je Milan Dog, koji želi da njegov identitet ostane sakriven, u svojim poprilično duhovitim, ali i zapanjujuće tamnim stripovima počeo verno da prikazuje. Njegov umeće da hoda po tankoj granici smeha i straha je ono što ljude konstatno vraća na njegove prikaze atmosfere u kojoj živimo. On je za Vugl otkrio kako je došlo do svega toga.

VUGL: I pored toga što su tvoji stripovi urnebesno duhoviti i satrični, ipak se oseća zadah mračne atmosfere. Kakvo je tvoje viđenje društva i političke pozornice u Srbiji?

Milan Dog: Ne baš optimistično. Da napomenem, ovo odgovaram nakon osam dana provedenih van zemlje. Pratiti vesti iz Srbije je nalik gledanju u lonac koji ključa na tihoj vatri. Ispratile su me Vesićeve kocke a dočekala Vučićeva poseta SAD. Između toga Parada ponosa, popucale cevi, Marina Abramovič, blokada rektorata, Ana i Angela, tata prodaje oružje, Palma, Miša Vacić, Sima Spasić, kandidat za Oskara, diplome, Liga šampiona, derbi, da ne spominjem Kosovo, a sigurno sam i nešto važno preskočio...

Količina informacija kojom smo svakodnevno zatrpani ne dozvoljava da sagledamo nijednu situaciju iz realnog ugla i ne ostavlja vremena za ozbiljniju raspavu na bilo koju temu. Ono malo glasova vrednih slušanja nadglasani su beskrajnim kokodakanjem tabloidnih novina, televizija i društvenih mreža. Bojim se da je svaka linija pristojnosti odavno pregažena i da je povratak u normalnost demokratskih procesa uobičajenim putevima gotovo nemoguć.

Kom žanru je Srbija bliža? Hororu, tragediji, crnoj komediji?

Depresivni optimizam?


Kako je došlo do toga da kreneš da crtaš?

Ove table stripova su zapravo fotografije obrađene tako da izgledaju kao crteži. Suština je uglavnom češće u komentaru nego u crtežu. Najčešće fotkam TV, dok idu vesti, pa od tih fotografija napravim formu stripa. Volim da budem informisan a postao sam alergičan na propagandu koju nam serviraju.


Tako je Milan Dog postao moj lični ventil za regulisanje frustracije na dnevnom nivou.


Uz kakve si stripove odrastao? Šta je uticalo na tvoj razvitak?

Standardno kao klinac uz Zagora i Bleka, zatim uz Stripoteku, Alana Forda, Taličnog Toma, Dilana Doga, Modesti Blejz, Korta, Astera Blistoka, Persepolis... To je dovelo do Inkala i naravno svega što je Mebius ikada dodirnuo. Volim i crtane filmove Mijazakija. I svašta jo volim. Obožavam Zorana Janjetova. Uticala je na mene svaka slobodnomisleća i zdravorazumska osoba koju sam ikada upoznao.


Kakvo je tvoje viđenje trenutnog stanja satire u ovoj zemlji?

Jedan od retkih cvetova koji u ovim uslovima neprestano cveta. Ali toga nam nikada nije ni nedostajalo. Humor je sloboda koju je nemoguće ograničiti i odličan je kanal za prenošenje poruka.

Hoćemo li te videti u ukoričenom izdanju?

Trenutno ne mogu da kažem ništa konkretno na tu temu. Bilo je nekih razgovora ali za sada bez opipiljivog rezultata. Voleo bih i nadam se da će doći i do toga.

?>