MALE ŽENE, VELIKA PRIČA

MALE ŽENE, VELIKA PRIČA

Nova adaptacija „Malih žena“ Grete Gervig dokaz je da stare nedoumice o životima devojaka i stari dobri klasici nikad ne zastarevaju: da li je u redu udati se za siromašnog učitelja; da li je u redu udati se za sestrinog najboljeg druga, da li je u redu ne udati se i ostati kod kuće i da li je u redu ne udati se uopšte i put pod noge u beli svet.

Piše: Nevena Milojević (nevena.milojevic@vugl.rs)

//Foto: Printscreen


Znate čuvenu epizodu iz „Prijatelja“ kada Džoi i Rejčel čitaju Male žene i Šajning, i replika “Amy sucks” i “Beth dies”? E pa ja sam ih potpuno zaboravila i tek skoro sam čula da mnogi odatle znaju za „Male žene“. Za mene to je knjiga koja je inspirisala Virdžiniju Vulf da govori o sopstvenoj sobi, a protagonistkinjama „Moje genijalne prijateljice“ daje nadu da će jednog dana izbaviti iz siromaštva pisanjem.


To je prva knjiga koju sam pročitala u petom Osnovne, prepričano izdanje poznato kao „Devojčice“, „Devojčice rastu“, „Dečaci“ i „Deca gospođe Džo“. Sećam se koliko sam se isplakala jer Bet strada (sa ništa manje melodramatičnom reakcijom od Džoija), koliko me je dirnulo njihovo siromaštvo ali i ponelo to vreme balova, pletenja, večernjih sedeljki i sve što čini intimni život žena devetnaestog veka.

Kada je najavljena nova adaptacija romana Luize Mej Alkot u režiji Grete Gervig, iskreno sam se obradovala da me neko ponovo prenese u taj svet. Ali onda sam pratila izveštavanje medija i kritičara posle premijere, i ukratko, stvorila su se dva tabora: jedan (veći) koji aplaudira ovoj adaptaciji kao inovativnoj i predviđa da treba da dobije Oskara za najbolji film. Čak i da nije najbolji film, pišu autorke Voxa.

S druge strane su rezignirani nazovimo ih ortodoksni fanovi. Hadley Freeman piše za Guardian da je ova adaptacija kao kada vam neko namesti dejt sa dečkom koji je kao savršen za vas, samo što nije. Sve je kako treba da bude – „Lady bird” rediteljka koju svi volimo, Ema Votson, Lora Dern, Meril Strip, zvezde nove generacije (Timoti Šalame, Srši Ronin, Florens Puf) i – Luj Garel umesto starijeg Nemca u kog se Džo zaljubljuje, i svima omiljeni klasik. Šta može da pođe po zlu?

Međutim, izgleda da se ovoj grupi ne sviđaju intervencije u originalnom tekstu. Greta je stavila u usta mnoge replike koje „Male žene“ nikad ne bi mogle da izgovore u svom vremenu. Tako Ejmi u sceni gde je kamera centrira kao da je Ema Votson koja drži HeForShe govor Ujedinjenim nacijama odrubi Loriju na njegovo ‘okej je da se udaš za bogataša sve dok ga voliš’ a ona, koja je više ironična Florens Puf nego ljupka Ejmi Luize Mej Alkot, odgovara otprilike u slobodnom prevodu: Kao žena ja nemam nikakve izglede da zaradim svoj novac. Ne dovoljno da zaradim za život i podržim svoju porodicu. Čak i da imam svoj novac, koji nemam, taj novac bi pripadao mom mužu kad bismo se venčali. I ako bismo imali decu ona bi pripadala mom mužu. Ona bi bila njegovo vlasništvo, tako da nemoj da sediš tu i govoriš mi da brak nije ekonomsko pitanje.

(Meni još draži trenutak je kada tetka Mardž (nije nevažno da je glumi Meril Strip) jadnoj Džo koja kaže da neće da se uda i da će da se izdržava svojim pisanjem, na njen argument – pa ni ti se nisi udala, odgovara: „Zato što sam bogata.“)

Ova novinarka kaže da nije isto poistovećivati se sa Džo i misliti da smo mi poput nje i umišljati da je ona poput nas. To je za nju – narcizam. Ne mora uvek da se radi o nama.

Kada sam izašla iz bioskopa bila sam potpuno obuzeta tim svetom i ponovo sam se vratila knjizi da proverim gde su to Gretine intervencije. Dok sam čitala, pomišljala sam: to je napisano a da nije implicitno rečeno. Nijedna junakinja nije rekla ništa slično onome što Ejmi kaže, ali celokupna radnja odiše tom poentom.

Ono o čemu se ne govori dovoljno je da je film najkompletnija adaptacija do sada.

Prethodne su se uglavnom bavile Džo i njenom udati-se-za-Lorija-ili-ne dramom: radnja počinje od trenutka kada je Džo otišla u Njujork a Ejmi je u Francuskoj, Meg grca u braku sa siromašnim učiteljem a Bet je na samrti. Odlično koncipirana „back and forth“ paralelna radnja podcrtava konture na kojima počivaju „Male žene“: kontrast između siromašnog ali idiličnog detinjstva i izazova na pragu odraslog doba. Nema mnogo dvosmislenosti – Džo je gotovo u potpunosti Luiza Mej Alkot, i njena borba za svoju karijeru se meša sa autorkinom da bi se na kraju spojile: Džo pregovara sa izdavačem da objavi svoj prvi roman i kad on izlazi sa niskom cenom ona mu drsko kaže:

„Ako već moram da prodam svoju junakinju da se uda za novac, hoću i ja da dobijem nešto od toga.“

Kako piše u predgovoru Jelene Spasić u Laguninom izdanju „Malih žena“, delo Luize Mej Alkot je i moderno i tradicionalno jer ona je ipak pisala u duhu svog vremena: sentimentalno delo o požrtvovanosti sa mnogo veličanja porodičnih vrednosti. Tako je i ova Gretina adaptacija moderna jer nedorečeni feminističku potencijal iz knjige stavlja u prvi plan, ali ostaje u okvirima i setingu iz devetnaestog veka u koji me je tako blagorodno prenela. Toliko smo i danas željni uzornih ženskih modela ako ih tražimo u okvirima romana devetnaestog veka.

Kada joj je u zbilji izdavač tražio od Luize Mej Alkot da napiše priču o devojčicama, nije se baš oduševila ali je videla priliku za zaradu. Rekla je nešto tipa: šta ja znam o devojčicama, osim mojih sestara uvek sam se družila sa dečacima.

Taj isti izdavač ju je naterao i da uda Džo, jer kako mlada devojka može da živi bez ljubavi. Džo je otvaranjem škole stavila svoju spisateljsku karijeru u drugi plan, a u završnici se poentira da u životu ne možemo dobiti sve. I ljubav i porodicu i ostvarenje sna iz detinjstva. Ovo je možda i najvažnija pouka za mlade da džaba lome glavu smišljajući šta će biti kad porastu, jer sve i onako ispadne drugačije od onoga što smo zamišljali.

Što se tiče Luize Mej Alkot, ona je u stvarnom životu odrastala u nekonvencionalnoj komuni transcendentalaca: njen otac je bio religiozni fanatik koji je na svojoj deci isprobavao svoja uverenja (pa ih je između ostalog i izgladnjavao jer su jeli samo plodove koji su pali sa stabla). Luiza Mej Alkot je kasnije sa podsmehom pisala o progresivisitčkim metodama svog oca. Bila je strastvena patriotkinja i služila je u Građanskom ratu kao medicinska sestra. Ona je zaista živela od svog pisanja, ali je celog života pretežno pisala krvave akcione trilere. Za razliku od Džo, nikad se nije udala.

Često je sa podsmehom gledala na svoj roman o devojčicama i davala je prednost žanrovskim stvarima koje je pisala. Kada su joj neke nesrećne čitateljke pisale da mora da uda Džo za Lorija, ona je cinično primetila da “neće udati Džo za Lorija da bi bilo kome udovoljila”. Za nju su ovo bila samo romantična trabunjanja i umesto “boy next door” Lorija izvukla je iz rukava starijeg nemačkog profesora kao „funny match“.

Smatrala je da ova vrsta štiva za devojke nije ništa drugo do „neukusno moralisanje za mlade“. Bojim se da bi cinično primetila da je nova adaptacija ‘#metoo neukusno moralisanje’, ali to uopšte nije bitno. Odavno je ono što danas za nas predstavljaju „Male žene“ otišlo daleko od Luize Mej Alkot. Kao što su „Male žene“ stigle do Džoija, ni ja više ne znam šta sam pomislila kada sam u petom razredu čitala ovaj roman, ali jesam zamišljala kako sedim na klupici u Napulju i čitam „Male žene“ dok stranice ne počnu da joj ispadaju. Bitno je da žive „Male žene“ i posle veka i po – i odolevaju zastarevanju.

Što se mene tiče, volela bih da je Greta otišla dalje. Za dvadeset prvi vek nije revolucionarno da Ejmi izgovori da je brak ekonomsko pitanje. Revolucionarno nije ni da se Džo ne uda, jer Luiza Mej Alkot je već to uradila u svoje vreme. Revolucionarno bi bilo da ne haje na bilo koja društvena tumačenja – da li devetnaestovekvna ili dvadesetprvovekovna – o tome kako žena treba da živi.

Kao i uvek, svi imamo mišljenje o tome kako bi žene – pa i fiktivne „Male žene“ – trebalo da žive. I nikad ništa ne ispunjava naša velika očekivanja.


?>