Kakvi treba da budemo posle korone

Iako pandemija nije uzrok svih problema sa kojima se svakodnevno suočavamo, ona je dobra opomena da se osvrnemo na svet u kome živimo i okolnosti sa kojima se suočavamo, a za koje smo mi odgovorni.

Piše: Marina Zec

Izvor: Oblakoder // Foto: Pixabay

 

Iako se tek završava treći mesec 2020. godine, čini se kao da ona traje barem duplo duže i kao da je sa sobom donela toliko toga lošeg, da je nemoguće da postane gore. Bilo bi najbolje kada bismo svi mogli da se probudimo prvog aprila i da nas neko obavesti da je sve ovo bila jedna izuzetno dobro isplanirana prvoaprilska šala i da, ukoliko zatvorimo na tren oči, kada ih ponovo otvorimo, sve će biti u redu.

Ipak, nažalost nije tako.

Pandemija je zatvorila dve trećine planete u „svoja četiri zida”, preuzela vlade, aerodrome, ulice i bolnice. Bilo da je u pitanju ljudsko delo ili prirodna mutacija virusa, virus korona je najveća globalna katastrofa koja je zahvatila svet od početka 21. veka. I još uvek ne znamo kako da se izborimo sa njom, niti kada ćemo je prevazići.

Ipak, dok iščekujemo vesti o nastanku vakcine protiv virusa korona i novosti o sve većem broju nezaraženih i sve manjem broju umrlih, ne preostaje nam ništa drugo nego da se zamislimo nad životom koji živimo, okrenemo sebi i zapitamo – šta bi trebalo da promenimo nakon ovoga?

Većina ovih odgovora zavisi od pojedinca i njegovih želja i prioriteta, ali postoje i oni odgovori koje možemo usvojiti svi – da je vreme da počnemo da vodimo više računa o sebi i svetu u kome živimo. A kako možemo voditi više računa o svetu u kome živimo? Tako što preuzimamo odgovornost za dešavanja u svetu, pristajemo da učestvujemo u njemu i da ga menjamo na bolje. Ili, kraće, tako što ćemo razviti političku svest i postati politički aktivni.

 

Ko je kriv za svet u kome živimo?

Ukoliko bismo kao ljudski rod, koji živi zajedno na jednoj planeti, zastali na trenutak i zapitali se šta je sve prethodilo ovome i šta sve predstavlja problem ili prepreku u rešavanju trenutne pandemije, verovatno bismo otišli toliko daleko unazad, da bismo za sve okrivili nastanak ljudskog roda.

Ali zaista, kakav je svetski poredak u kome živimo?

Razlike između siromašnih i bogatih nikada nisu bile veće, sve su zagađeniji osnovni resursi od kojih zavisimo kao što su vazduh i voda, informacione tehnologije su se razvile do nivoa koji se graniči sa humanošću i prelazi u distopijska predviđanja. Umesto promišljanja sveta u kome živimo ili doprinošenja istom, svakodnevno se predajemo zatupljivanju i lakoj zabavi. Obrazovanje je sve pojednostavljenije i usmerenije ka profitu, te društvene nauke u obrazovanim ustanovama izumiru. A verovatno u narednih nekoliko decenija ljudi više neće umeti ni da pišu, već samo da kucaju i klikću na uređajima. Osim toga, uspeli smo da izazovemo požare na čitavim kontinentima, kao i da otopimo čitave kontinente, i sve to iz udobnosti svoje dnevne sobe gde po sto peti put gledamo smešni klip ili svajpujemo u potrazi za osobom sa kojom ćemo se poklopiti na Tinderu. Jer nas politika ne zanima i ne utiče na naš život.


VIDI NA VUGLU:

VUGL, PRVIH GODINU DANA

PUTNICI IZ LONDONA U STUDENTSKOM DOMU KOŠUTNJAK: SVE JE PRLJAVO, NEMAMO SAPUN

IMPROVIZOVANA BOLNICA U HALI SAJMA NIJE LOGOR


Nesvesni sveta oko sebe i naše uloge u njemu, prepuštamo ga bez promišljanja u ruke ljudima čiji su osnovni interesi novac i taština, koji ne prezaju ni pred kakvom žrtvom, osim da žrtvuju sebe.

I još se time hvalimo kako „jao bre ma mene ta politika znaš ne zanima, ja sam studentkinja arhitekture i promišljam nove vidove eko arhitekture”. O, koliko se samo toga političkog nalazi u ovakvoj jednoj rečenici. Kada bismo zaista promišljali eko arhitekturu, onda bismo se i zalagali da se nešto u društvu promeni, pa samim tim i u politikama koje se tiču ekologije. A tako bismo došli i do arhitekture. Razumete? Promena nije stvarna ukoliko nije holistička i ukoliko njome ne utičete na više elemenata. A svakim svojim delom pokrećete niz reakcija, koje neminovno utiču na društo.

Ukoliko razvijete političku svest, to ne znači da sami treba da promenite svet. Ali znači da za vođe treba da postavljate ljude koji će se u svakodnevnim, pa i u kriznim situacijama odnositi prema svojoj državi kao prema jednom društvu, kojem žele da pomognu i doprinesu, a ne koga žele da pokradu. To znači da učestvujete u društvu i ne dozvoljavate da ono propadne – pa makar morali ponekad da se pomerite iz svoje zone komfora.

 

Informisanje o koroni ili festival razmahivanja neznanjem

Ono što će definitivno ostati i što ćemo pamtiti kao simbol virusa korona jeste toalet papir, ali možda i više od toga – panika. Panika uzrokovana neznanjem, demagogijom, bahatim obraćanjima kako političara, tako i laika na društvenim mrežama.

Možda bi bilo dobro da nakon ove situacije oni koji se bave politikom ili vole da je komentarišu na društvenim mrežama i portalima nauče da odvajaju političke ideologije koje su proistekle iz teorije i političku praksu. Količina tekstova i objava koje se bave teorijama zavere, „zapadnim” neoliberalnim i „komunističkim” virusno-zaraznim sistemom zaista je požaravajuća, ali je još gora količina neznanja koja se krije iza ovakvih reči i tekstova.

Zato je važno da osvestimo da je u toku 21. vek i da je vreme da se otrgnemo i odvojimo od ideoloških etiketa, koje su (dragi politikolozi) društveni konstrukt i to teorijski. Ne morate da se identifikujete sa njima u realnosti i da se predstavljate kao mesije „pravilnih” pogleda na svet, ili još gore da o tome pišete javno i ostavljate tragove svoje nepromišljenosti kako na internetu, tako i u medijima. Upravo takvo laičko bavljenje politikom uništava bilo kakav konstruktivan napredak društva, stvara razdor i čini politiku odbojnom svima drugima. A možda je to i cilj radi (budućeg) upravljanja samoprozvanih „internet eksperata”.

Ovo se takođe odnosi i na političke vođe, kojima bi ova pandemija mogla da bude dobra opomena (da se saberu), ali i test političkog znanja i veština – koji je veliki broj njih pao. Izgleda da je vreme da nauče da se bave svojim poslom, a ne pukim prežvakavanjima istih poruka koje im je neko na treningu komunikacija na početku karijere rekao „da rade“ i da će koristeći „taj model ponašanja političara” zagarantovati sebi moć i novac. Politika je sredstvo društva za upravljanjem društvom, a ne sredstvo moćnika za porobljavanje društva. Ma koliko nam istorija govorila drugačije. A ideologija – njoj je mesto u teorijskim knjigama.

 

Zašto je ovo važno?

Kao što smo već pomenuli, društvo predstavlja celinu, pa tako i svaka vaša odluka utiče na celo društvo. Pa tako i vaše političke odluke. Ne zanima vas ko vodi državu? Onda nemate pravo da se žalite kada vam nešto ne odgovara. Vaša lenjost dovodi do toga da iz, ne samo godine u godinu, već decenije u deceniju i generacije u generaciju u Srbiji gledamo opoziciju koja je nesposobna i nekompetentna, koja ne ume da razvije celovit politički program. A zašto? Pa zato što ga niko ni ne gleda, niko ne obraća pažnju na to.

A kada bi obraćali pažnju na program?

Onda bi i oni morali da se potrude. Onda bismo imali i za koga nekada da glasamo ukoliko smo nezadovoljni, umesto da samo kukamo.

Onda bismo možda imali ekološki osvešćenu državu, onda bismo možda mogli da delamo lokalno i uspostavimo nekorumpiranu lokalnu upravu, onda bismo možda mogli da prestanemo da zavidimo i da se selimo u skandinavske države. Možda bismo mogli da prestanemo da živimo u strahu i konstantnoj želji da odemo odavde, možda bismo mogli, ukoliko nastupi vanredna situacija, da se osetimo bezbedno, a ne ugroženo. Možda bi neko brinuo o nama, umesto da nas laže i potkrada. Znate ono, koliko vi cenite sebe, toliko vas i drugi cene? A mi sebe politički ne cenimo ni najmanje.

Dakle, cilj je da postanete društveno angažovani, ali i politički osvešćeni – jedino tako možete razumeti sve okolnosti sa kojima se suočavamo svakodnevno i informisano uticati na njih.

 

Kako da postaneš politički obrazovaniji/a i probudiš se iz svog apolitičnog sna?

Kada kažemo da je neko politički aktivan, to ne mora samo da znači da ta osoba sedi u parlamentu, pripada stranci i svakodnevno prati politička dešavanja. To može da bude i jednostavno politički elementarno obrazovana osoba, koja je sasvim prosečno informisana, taman dovoljno da može da oformi političke stavove. A kada oformi stavove može informisano da donosi političke odluke, kao i da promisli i razmotri društvene inicijative kojima želi i može da se bavi, ili da im doprinese. I ne, to ne znači da ste politički obrazovani ako ulazite u duele na tviteru ili u komentarima informativnih portala. To znači da ste se potrudili da osvestite svoju ulogu u društvu i način na koji biste voleli da ono bude ustrojeno. I da cenite sebe i društvo u kome živite. A ne da skrolujete feed na Instagramu dok vas neko jednog dana ne probudi da vam kaže da je kasno. Jer ako se ne probudimo – biće kasno.

 

I dobro kakve ovo veze ima sa koronom?

Iako pandemija nije uzrok svih problema sa kojima se svakodnevno suočavamo, ona je dobra opomena da se osvrnemo na svet u kome živimo i okolnosti sa kojima se suočavamo, a za koje smo mi odgovorni. Jer, da nismo lenji i da obraćamo pažnju na svet oko sebe – ne bi bila jača fudbalska industrija od medicine. Ne bi vredeo više jedan koš nego jedna vakcina. Ne bi svakodnevno strahovali šta će da uradi političar na vrhu zemlje. Ne bi po jedno dete na svakih 15 sekundi umiralo od gladi (u svetu u kome ima dovoljno hrane za sve). Ne bi moglo sve da se plati – pa i ljudski život. Ili bismo makar više težili da ne bude tako. A ovo je opomena da se probudimo i uzmemo svoj život i svet u svoje ruke. I da konačno postane svet kakvom težimo, a ne koga se plašimo.