Kako sam se navukao na kapi za nos

Nakon par godina lomatanja i pokušavanja da pronađem vrača koji će da mi odagna ove đavolštine, dugogodišnji prijatelj mi je otkrio kapi za nos.

Foto: Pixabay

Izvor: Vreme

Jeste, jeste, prava je uživancija imati zapušen nos u doba korone i cvetanja proklete ambrozije. Zbilja je čitavo putešestvije sa sinusima krenulo od mog pokojnog pradede, za kojeg se pričalo da je toliko hrkao da je prababa morala ne da ode u drugu sobu, jer tu drugu sobu nije ni imala, nego je odlazila napolje da šeta, da se toliko izmori da bi na kraju mogla od premora pored njega da zaspi. Nakon njega, usledio je deda za kojeg pouzdano mogu da potvrdim da se doslovno davio tokom spavanja.

Dok sam bio mali, često sam voleo da prespavam kod babe i dede, ali je njegovo hrkanje bilo toliko jezivo da sam ga se plašio noću, pa bih budio babu da vidi šta se to sa dedom dešava. Nekada bi zahrkao toliko jako da je neko, ukoliko dobro načulji uši ispred zgrade, mogao da čuje njegove odjeke.

Baba je uvek govorila da on nije normalan što toliko hrče, a on je uvek odgovarao da se njega uopšte ne tiče šta ona priča.

Nikada nisam shvatao, zapravo, šta je hrkanje, jer, ne bih da lažem, ali i moja pokojna prababa je čudnovato puftala dok je dremala u sedećem položaju. O ležećem ne bih.


VIDI NA VUGLU:

Podkast Vuglanje: Otkazani ste

10 serija koje (ne) morate da odgledate

Design Home: Igrica za sirotinju koja ne razlikuje kič od glamura


Međutim, onda je došao i otac na red, te sam njegove orgulje pomno slušao godinama i godinama, dok se majka i on nisu razveli. Uz njegovo hrkanje zidovi su se rušili, udaralo je more o mramorje, psi i mačke su po ulicama zavijali, majke su decu u kuće sklanjale. Potajno verujem da su se, između ostalih faktora i razloga, moji roditelji razveli i zbog očevog hrkanja.

No, sve je to bilo nebitno dok jedne zime nisam otišao na Kopaonik, na neki studentski samit, i ne sećam se o čemu je bio, znam da je bilo sve za džabe i o trošku nekog drugog. Spavali smo veoma komotno, drugarica i ja u jednoj sobi, druga u drugoj, treća u trećoj.

Međutim, popila se te večeri koja čaša više, te se i ne sećam kako sam u krevet legao, ali se sećam da drugarice pored mene sledećeg jutra nije bilo. Izlazi ona iz susedne sobe, i ja je pitam što se tamo gurala, a ona mi odgovara da sam mnogo hrkao.

“Pa što me nisi probudila?”, kažem ja njoj. “Jesam, rekla sam ti da hrčeš”, odgovara ona. “I?”, zbunjeno ću ja. “Pa ništa, rekao si mi: ‘Nemoj da lažeš’, i okrenuo se na drugu stranu”, prostreli me odgovorom. Taj momenat je bio moja životna prekretnica. Put bez povratka. Prokletstvo moje krvi me je svuda pratilo.

Nakon par godina lomatanja i pokušavanja da pronađem vrača koji će da mi odagna ove đavolštine, dugogodišnji prijatelj mi je otkrio kapi za nos. Par kapljica u moje nosne šupljine bilo je poput prvog poljupca. Sunce je ponovo bilo na nebu, ptičice i veverice su u parkovima pevale, Sava i Dunav su mirno tekli, dok je moja malenkost disala punim plućima.

Bio sam spreman, kao oni sa reklama, da idem i pričam: “Godinama nisam mogao normalno da spavam, a onda sam otkrio kapi za nos. Pozovite odmah ovaj broj i dobićete još jedne gratis!”

Međutim, moja sreća nije mnogo trajala. Niko ti nikada neće reći, osim apotekarke, savesnih prijatelja, devojke i roditelja, da je delotvornost kapi koje trpaš u baburu kratkog veka.

I dok si rekao sinus, na najsumanutijim mestima, u najnepredvidljivim trenucima, na najgori mogući način, više nisam mogao da dišem, pa sam na momente ličio na ribu koja se koprca na suvom.

Ipak, uz povuci-potegni, sve je to nekako došlo na svoje. Uz pomoć starih i novih bogova, prodisao sam i bez kapi. Ali one su i dalje tu, pored kreveta, pa kada udari ova zločinačka alergija, providna tekućina iz male bočice uleti u njonjaru kao konjica usred krvave i brutalne bitke.