KAKO SAM POSTALA PESNIKINJA

KAKO SAM POSTALA PESNIKINJA

„Pesma nije tu da se preko nje pogledom preleti, već da se shvati i oseti. Ne objašnjavam svoje pesme, ne olakšavam ih i stavljam na kašičicu da biste ih lakše progutali, jer smatram da je jezik carstvo – zašto da ga pojednostavim, uprostim, kad mogu rečima da obogatim?“

Piše: Ivana Jovanović // Foto: Pixabay


Nije to bilo čudo, niti mi se bilo šta javilo u snu. Čak mislim da ću vas odmah razočarati, jer nemam ništa skandalozno i spektakularno da ispričam o svom putu, a to je ono što se danas ceni – mnoštvo šupljih priča sa previše vatrometa. A, ja sam svaki spektakl izbegla i propustila. Nisu to stihovi koje želim za svoju pesmu. Zato dolazimo do pitanja: „Da li sam uopšte pesnikinja?“

Ćitajući razne intervjue, uvek ostanem u čudu i osetim se detinjasto.

Naime, koliko samo posebnosti, teških situacija, motivacionih priča, iskorišćenih citata ima! Koliko samo filozofije i mudrosti. Oduševim se time i pomislim kako dotični/dotična najverovatnije u snu piše. Kažem tada sebi: „Gledaj Ivana, šta je pesnik, a tebe deset alarma ne mogu da izvuku iz kreveta. Počneš stih posle 17 časova, pa ga ostaviš vetru, jer ti je počela omiljena pesma na radiju.“ Naravno, ovo sam ulepšala sada, jer psovanje nije dozvoljeno.

Sam taj naziv „pesnikinja“ je veoma milozvučan, ali ne mislim o sebi na taj način. Iza mene stoji zbirka „Hronike“ , ali se istopim tek kada me neko deseti nazove pesnikinjom, kada ja to izgovorim – zvuči čudno. Šta god postigla ili ne, uvek ću biti samo Ivana. Drugi neka nalepe titule, etikete ili šta god žele, meni je bitno da ostanem čista, sobom ispunjena i slobodna kao maslačak koji leti naokolo.


Isprva, nije moj put bio pesništvo. Pisala sam neprestano od srednje škole, ali to je bio način da razgovaram sama sa sobom i da razumem sve što mi se dešava. Nisam to ozbiljno shvatala. Više kao ventil za sve teške emocije koje znaju da uguše, ako se ne izraze.

Želja mi je bila da postanem profesor engleskog jezika. Upisala sam Filološki fakultet i shvatila da nemam pojma ko sam, te da sam na pogrešnom mestu. Tako su se šine pomerile i taj voz je napustio zacrtani put. Što se ispostavilo kao veoma dobra odluka jer me je dovela do neverovatnih ljudi i do pesama koje su se, poput mene, skroz promenile.

Sam skelet pesme više nije bio isti. Teme su se same nametale, a igra rečima je otpočela. Izazov je nadmetati se sa sobom i izvlačiti iz dubine uvek nešto različito, što nije viđeno. Dok pišem, pronalazim pojmove za koje znam da ih ljudi neće shvatiti ili prepoznati, ali to je jače od mene.


Neću se izviniti za to, jer dajem razlog da bar nešto „guglate“ ili otvorite enciklopediju. Ne budite lenji.

Pesma nije tu da se preko nje pogledom preleti, već da se shvati i oseti. Ne objašnjavam svoje pesme, ne olakšavam ih i stavljam na kašičicu da biste ih lakše progutali, jer smatram da je jezik carstvo – zašto da ga pojednostavim, uprostim, kad mogu rečima da obogatim?

Ne žudim ni za tim da se svima dopadnem, jer je to nemoguće, niti je prirodno. Tada bih znala da nešto loše radim. Dajte mi sto ljudi koji osećaju do srži svaku moju reč, kojima srce jače zalupa dok čitaju, koji razumeju, otvaraju vrata svesti, i odbaciću hiljadu koji su „došli pod moj prozor“ jer su videli gomilu koja tu stoji, pa razgledaju. Bolje jedan slavuj, nego deset papagaja.

Pisanje je umetnost transmisije emocija. Iskrenost nosi glavnu ulogu u svemu, ali u nizanju stihova pogotovo. Sve što je neiskreno, lažno, što nije proživljeno – oseti se. Svoju dušu morate nositi kao krst kroz različite faze života, ne ispuštati je, ne dozvoljavajući da se valja u blatu i na taj način proneti istinu o sebi čak i onima kojima se to ne dopada. Caka je da nikada ne izneverite sebe. Tako izgleda moj način shvatanja svega što radim. Pesme nosim kao baklju, trudim se da gore, sjaje i osvetljavaju mi put. A, svako je dobrodošao da se tom putu pridruži. Čak i oni koji laju, jer drugačije nemam vremena da im posvetim pažnju, pošto sam u stalnom koraku.

Da li sam na ovaj način postala pesnikinja? Da li sam rođena sa tim? Naravno da ne, nije ovo reklama. Kada nastaje pesma, samo sam u tom trenutku pesnikinja. Do pisanje nove, Jane Doe sam. Neznana. Ako me uhvatite dok pišem, samo tad ćete videti kako postajem pesnikinja. Tada stvaram reči ili one oblikuju i smišljaju mene.

U preostalom vremenu, možemo na ćevape i čašu vina, da se smejemo gromoglasno, jer čujem to je jedino bitno u životu.


?>