KAKO NAS JE VIRUS PODSETIO DA SMO DRUŠTVENA BIĆA

KAKO NAS JE VIRUS PODSETIO DA SMO DRUŠTVENA BIĆA

Uspostavljanje društvene distance je zasad najbolja mera zaštite i tu meru nužno treba poštovati, pošto granice tela nisu državne granice na koje se mogu postaviti bodljikava žica, zidovi i kordoni policije, vojske i samozvanih čuvara nacionalnog reda.

Piše: Adriana Zaharijević

Tokom brze smene mišljenja o tome šta nam se tačno događa, koja nas je suočila s iskazima istih ljudi koji su se od „najsmešnijeg virusa“ preobraćali u „mnogi će ostati bez svojih voljenih“ (reč je, inače, o unakrsnim citatima), jedno se mišljenje posebno istaklo. Ono o „stranom virusu“. No, nevolja je s virusom što on nikad nije ni domaći ni stran, ni tvoj ni moj. Virus ne poznaje strance, svi smo mu potencijalno domaćini. Ali ono što u rukama bezumne politike virus postaje – ili može postati – jeste sredstvo kojim se dodatno podstiče otuđenje. (Kao da ga u našim životima već nema napretek!)

Budući da virus o nama ne misli kao o strancima, već nam se, baš suprotno, raduje i želi da se u nama udomaći, uveden je podesan pojam social distancing, uspostavljanje društvene distance. Samo na određenoj metraži postajemo bezbedni od tog invazivnog bića koje nam ne donose Italijani, Španci, Kinezi, migranti, svetski putnici, globalisti, kosmpoliti, oni koji žele da nas potamane i ukinu nam soj. Niko nema tapiju na virus, bez obzira na nedvosmislena žarišta – pijaca u Wuhanu, Lombardija, sada cela Evropa.


Uspostavljanje društvene distance je zasad najbolja mera zaštite i tu meru nužno treba poštovati, pošto granice tela nisu državne granice na koje se mogu postaviti bodljikava žica, zidovi i kordoni policije, vojske i samozvanih čuvara nacionalnog reda.

„Zidovi“ kojima pokušavamo da prekrijemo lica i šake nisu tako čvrsti i nepropusni, a i oni najjači među čuvarima reda padaju pred ovom najezdom. Dakle, društvena distanca nije pitanje izbora, već brige za sebe i društvene odgovornosti. Jer društvo, čak i državama sa potpuno urušenim sistemima nege, otetim institucijama i oligarhijama, postoji. Postoji makar u zametku, makar kao ostatak od ranije, samo ga treba ponovo prepoznati u sebi i drugima oko sebe.

Čak i kada smo društveno distancirani, distancirani smo od virusa, ne od ljudi. Otuđujemo se od nezvanog došljaka, a ne od bližnjih, komšija i suseda, svih onih koji zajedno s nama obitavaju na planeti. Skloni smo tome da ovu prostu, najprostiju činjenicu naših života olako zaboravljamo, pa je se setimo na najgori mogući način kada se pijačni prodavac iz pokrajine Hubei pokaže u liku poznanika iz Kikinde ili rođaka iz velikog grada.


VIDI NA VUGLU:

STARIJI GRAĐANI PRIČAJU KAKO SE OSEĆAJU POVODOM VANREDNE SITUACIJE

MILENIJALCI SU FRUSTRIRANI JER IM RODITELJI NE SHVATAJU KORONU OZBILJNO


Ali mi ne živimo sami, nikada, čak ni kao monasi. O tome da možemo da se samoizolujemo stara se ogroman broj naših sugrađana – neko odnosi đubre, neko mesi hleb, neko raznosi poštu, neko uplaćuje plate i penzije, neko proizvodi toalet papir, neko vozi autobuse čak i po subotnjem redu vožnje, neko prodaje lekove, neko obavlja porođaje koji neće čekati da se pandemija završi, neko bdi nad novorođenim bebama na neonatološkim odeljenjima, neko sahranjuje, neko se stara da struja radi i da vodovod funkcioniše.


Od svih tih ljudi smo stalno socijalno distancirani, ne znamo ni ko su, niti nas to zanima. Sada je trenutak da ih budemo svesni, jer bi bez njih naša izolacija bila nemoguća. Sada bi se valjalo prisetiti – pozvati, pitati ih kako su – svih onih kojima je otežano kretanje, koji se inače iz različitih razloga otežano probijaju kroz redovan gradski život, koji se staraju o drugima koji imaju takve ili bilo kakve druge smetnje. Oni dobro znaju šta je izolacija. Možda bismo ih sada mogli čuti i razumeti bolje.


Mogli bismo u ovoj otuđujućoj situaciji zamisliti koliko je otuđujuće iskustvo kroz koje prolaze sve žene koje su izložene nasilju u svom domu, koje i inače žive u strahu, nepoverenju, društvenoj zanemarenosti. Taj strah se sada udvostručuje. Mogli bismo imati više razumevanja za ljude koji svakodnevno umiru od banalnih bolesti zato što nemaju novca da plate kartu za međugradski autobus da bi posetili lekara, ili nemaju novca da plate skupe analize i tretmane koje državne bolnice i domovi zdravlja više ne obezbeđuju. To su naši sugrađani, naše komšije, naši bližnji, od kojih se socijalno distanciramo i kad nema nikakvog virusa da nas na to nagna. Najzad, naši su sugrađani i oni koji sada osećaju obamrlost, imaju visoku temperaturu i suvo kašlju. To su nečiji roditelji, deca, prijatelji i rođaci, isto kao i mi. Virus njih nije posebno izabrao, ali mi možemo birati kako ćemo se prema njima odnositi, s obzirom i poštovanjem, ili otuđeno i osuđujuće.

Moment društvene distance, za koji ni ne znamo koliko će dugo potrajati, mogao bi biti i moment u kojem u sebi iznova prikupljamo kapacitete za razumevanje da jesmo društvena bića, da bez društva – kako njegovih vidljivih, tako i njegovih nevidljivih delova – ne postojimo, ili bar ne bismo dugo istrajali na ovoj planeti. Virusi 19, 20, 21…2819, 2820… bi nas brzo zaustavili u našem sebičnom, otuđenom uverenju da njome vladamo. U toj fantaziji, po pravilu, sami.

?>