Kako je beskućnicima u Srbiji tokom pandemije

Beskućnici nisu problem, oni su rezultat problema.

Foto: Bojan Stekić
Piše: Vuk Vučković

Ovih dana nikome u svetu nije lako. Pandemija korona virusa promenila je tokove života većine stanovnika čitave planete, a svakako gotovo svih stanovnika Republike Srbije. Kao neko ko više od pet godina radi na pružanju psihosocijalne podrške beskućnicima i povremeno izveštava o njihovim životima, problemima i potrebama, ovih dana trebalo je da uradim intervju sa jednim beskućnikom o tome kako se on i njegova družina drže za vreme ove pandemije s obzirom na to da se većina beskućnika usled čestih hroničnih bolesti od kojih boluju nalazi u grupi po koju je ovaj virus najopasniji.

Imaju li šta da jedu? Beskućnici uglavnom žive od „uličnog rada” odnosno prošnje, a taj resurs im je sada znatno ograničen zbog policijskog časa, manjeg broja ljudi na ulicama i socijalnog/fizičkog distanciranja građana – usled čega beskućnici imaju mnogo manje novca za preživljavanje.

Kako uvođenje vanrednog stanja utiče na njihove živote? I, po meni najvažnije, imaju li ikakvih uslova da vode računa o higijeni za vreme trajanja vanrednog stanja.

Znam, neki od vas će pomisliti kako to uopšte beskućnici uspevaju da vode računa o higijeni kad nemaju ono najosnovnije – kuće – ali iznenadili biste se kada biste proveli dan sa nekim od njih i videli koliko resursa koji su im dostupni uspevaju da iskoriste do maksimuma (život ih naučio), pa tako uspevaju da vode računa i o ličnoj higijeni, makar na najosnovnijem nivou.

 

Zbog bezbednosti imali smo dogovor da uradimo intervju telefonski, ali iako smo se do pre nekoliko dana čuli gotovo svakodnevno, od tada je mobilni telefon mog potencijalnog sagovornika nedostupan.

Pokušavao sam da stupim u kontakt sa njim po nekoliko puta dnevno i svaki put bi me telefon obavestio da je traženi korisnik trenutno nedostupan. Zbog toga sam rešio da odem do mesta gde on sa društvom inače provodi dane (naravno, uz poštovanje svih mera koje su preporučili epidemiolozi i Vlada Srbije), ali sam tamo našao samo jednog čoveka koji mi je rekao da osobu koju tražim danas nije video, ali da će mu preneti da sam ga tražio ako ga bude video. Pored toga, saznao sam i da je njegov telefon nedostupan jer više nema gde da puni bateriju. Većina kafana i kafića u okolini više ne radi, zbog čega niko od njih nema pristup električnoj energiji.

U povratku kući, na Zelenom vencu sreo sam drugu grupu beskućnika koju poznajem. Javio sam im se da vidim kako su i pitam imaju li ikakvih uslova za pranje ruku i slično. Rekli su mi da tu na Zelenom vencu radi jedan javni toalet i da tu peru ruke, ali i taj javni toalet radi samo do tri. Posle toga ne postoji nikakvo rešenje za njihovo vođenje računa o ličnoj higijeni.

Upravo zbog toga što im je osnovna preventiva sada gotovo nedostupna, u ovom tekstu pokušaću da ponudim neka moguća rešenja za omogućavanje održavanja najosnovnije higijene za sve ljude koji se nalaze u situaciji beskućništva, mada se nadam da Vlada Republike Srbije već razmišlja o tome i da su već na putu neka trajnija rešenja za probleme sa kojima se suočavaju beskućnici.

1) Ova mera se ne odnosi na ličnu higijenu, već na dostupnost električne energije beskućnicima za ono najosnovnije – punjenje mobilnih telefona. Do sada oni su punili telefone ili u kafanama/kafićima/kladionicama gde bi naručili piće, u tržnim centrima ili u parkovima gde postoji mogućnosti za punjenje telefona, ali pošto su ugostiteljski objekti uglavnom zatvoreni i kako je uvedena zabrana okupljanja i zadržavanja na javnim površinama, retko ko od beskućnika ima pristup električnoj energiji. Ovo bi moglo da se reši tako što bi se na više mesta u gradu postavili utikači za punjenje telefona po ugledu na utikače koji su postavljeni ispred prodavnice Idea London. Desetak takvih mesta sigurno se mogu naći u gradu. Ono što je meni poznato jeste da punjači na otvorenom postoje na Savskom keju kod Beograda na vodi i u parkovima kod Ekonomskog fakulteta i preko puta Železničke stanice. No, tu su sada okupljanja zabranjena i potrebno je tražiti druga rešenja, jer bez telefona beskućnici koji su inače u kontaktu međusobno ili sa raznim organizacijama koje im pomažu ne uspevaju za vreme ovog vanrednog stanja da dođu do relevantnih informacija, te da ostvare komunikaciju sa ljudima i relevantnim ustanovama sa kojima im je kontakt sada i više nego neophodan.


VIDI NA VUGLU:

ZAŠTO SE NE JAVLJAM NA TELEFON – SKORO NIKADA

NE STVARAJTE DODATNU BUKU: KOME I KAKO VEROVATI U DOBA KORONE

KAKO NAS JE VIRUS PODSETIO DA SMO DRUŠTVENA BIĆA

MUKA MI JE OD 12. MARTA


2) Bilo bi dobro na sve punktove u Beogradu na kojima se inače postavljaju cisterne sa vodom za piće kada su vrućine nesnosne, postaviti iste te cisterne sa dodatnim sapunom i mogućnošću za sušenje/brisanje ruku nakon pranja. Tako nešto je i vise nego izvodljivo. Za kontrolisani i efikasniji rad nečeg takvog u vreme vanrednog stanja bio bi potreban po jedan pripadnik vojske ili policije po smeni i nista vise. I policajci i vojnici, koji su i obučavani za delanje u vanrednom stanju, štitili bi tako svoju zemlju na pravi način. Te iste cisterne bilo bi dobro postaviti i u blizini romskih neformalnih naselja, jer su oni pored beskućnika, sada najranjivija marginalizovana grupa.

3) Pored toga, vrlo lako bi se na par punktova u gradu mogli podići javni toaleti u kojima bi uvek bilo sapuna, kao i toalet papira, dok bi se uz to sad vec zapušteni postojeći javni toaleti u gradu mogli preurediti i osposobiti tako da svako, ne samo beskućnici, moze u njima vršiti nuždu i oprati ruke besplatno. Pod podizanjem javnih toaleta ne mislim na čuvene toi-toi nužnike, već na prave montažne objekte u koje bi bila sprovedena voda i koji bi imali sve uslove za vođenje minimuma higijene za sve ljude koji se zadese na ulicama. Bar dva odvojena toaleta. Bar dva lavaboa sa vodom, sapunom i ubrusima/sušačima za ruke. Ukoliko vanredno stanje potraje, ovakav projekat bi se morao uskoro realizovati jer bi se njime hiljade ljudi spasilo potencijalne infekcije. Naravno, i tu bi bilo zaposlenih koji bi vodili računa o objektu i dezinfikovali sve kada se završi radno vreme. Radno vreme tih objekata trebalo bi da bude duže – makar od 05h do 20h, kako bi osobe koje su u potrebi mogle da obave sve što im je potrebno. U slučaju da se pitate kako ćemo znati ko je beskućnik – pa jednostavno, oni su na ulicama ili u štekovima policija bi nakon 17h proveravala sve građane I lako bi dolazila do podataka o tome ko je beskućnik.

4) Ovaj predlog sada stavljam na mesto broj četiri, s obzirom na situaciju i lakšu mogućnost organizovanja prva tri predloga, ali je ovaj predlog inače u svakom smislu predlog broj jedan i ono što bi zaista bilo najpotrebnije beskućnicima. Smatram da su inicajlne mere koje je uvela Vlada (policijski čas, zabran skupova) bile dobre u vreme kada nam preti nešto ovako opasno kao što je pandemija korona virusa, ali je Vlada u tom procesu gotovo potpuno izostavila najranjivije građane. Naime, treba razmišljati na duge staze. Zašto tretirati beskućnike kao izvore klice koje treba skloniti sa ulice samo kad se desi nešto ovako katastrofalno, umesto da se u budzetu Vlade Republike Srbije (i sad već čuvenim „crnim fondovima“) konačno pronađe mesto za prvi dom za beskucnike u Beogradu? Prvi. Dobro ste pročitali. Prvi. Prihvatilište za odrasla i stara lica je samo privremena mera – nije ustanova za trajno zbrinjavanje beskućnika – sa premalo smeštajnih kapaciteta u odnosu na broj ljudi koji su u potrebi. Neka kapacitet bude i minimalan, ali značiće. A ako sredstva mogu da se nađu za preuređivanja hala u bolnice (što je doduše odrađeno katastrofalno, ali finansirano skupo) i druge velike projekte koje je sa sobom povukla ova epidemija virusa, znači da sigurno može da se nađe novac i za dom za beskućnike u kojem bi imali smeštaj, hranu, struju i vodu. A ako tako nešto može da se uradi za vreme epidemije virusa, onda isto to može da se uradi i u mirnodopsko vreme, samo neko treba da proveri dzepove i ima želju da uradi ono što mu je obaveza, a to je omogućavanje minimuma dostojanstva života svim svojim građanima. Sve gradske opštine imaju dosta objekata koji su potpuno prazni (nažalost, nisam uspeo da dođem do podatka koje su kvadrature praznog prostora kojim raspolaže svaka opština grada Beograda; čak sam načuo da više ne raspolažu opštine tim prostorima, već Uprava grada Beograda) i među kojima bi se mogao pronaći odgovarajući prostor koji bi mogo biti iskorišćen za pravljenje doma za beskućnike. Ukoliko bi se to uradilo, policija ne bi posle pet sati popodne jurila po ulicama beskućnike koji nemaju gde i smanjio bi se rizik po zdravlje kako samih beskućnika tako i sveukupnog stanovništva.


VIDI NA VUGLU:

ZAŠTO TINEJDŽERI NE ČITAJU KNJIGE ZA TINEJDŽERE

MILENIJALCI U SRBIJI: ZAŠTO SMO MALI I BESPOMOĆNI

„THE IRISHMAN“ – FILM O TRAGEDIJI LJUDSKOSTI


Tek se u ovakvim situacijama vidi koliko zapravo država ima resursa, ali se isto tako vidi da se uvek prvo čeka katastrofa, pa tek onda delanje. Kao i da se retko kada razmišlja unapred. O prevenciji nigde ni reči. Zar jedan dom za beskućnike u Beogradu ne bi prevenirao ne samo opasnost od širenja korona virusa, već i pojavu mnogih drugih bolesti koje kod samih beskućnika dolaze usled godina provedenih na ulici, i time makar malo rasteretio već preopterećeni zdravstveni sistem?

Ono što se takođe vidi jeste neznanje kadrova i nebriga sistema prema beskućnicima. Umesto da se za prvo vreme preuredi par napuštenih hotela (ili drugih objekata) i tu naprave smeštaj za beskućnike, prvih nekoliko noći od uvođenja policijskog časa patrole su išle gradom i govorile beskućnicima da moraju da se sakriju sa ulice gde znaju i umeju. To uopšte nije do policije, već do onih koji su im izdali takva naređenja umesto da su istog dana kada se pojavio prvi slučaj zaražene osobe u Srbiji počeli da prave ozbiljniju strategiju za zbrinjavanje beskućnika. Jer, ponoviću tu floskulu: beskućnici nisu problem, oni su rezultat problema.

Takođe, verujem da je vrlo lako napraviti i par privremenih kontejnerskih naselja za beskućnike –u kojima bi beskućnici mogli da ostanu i nakon prolaska pandemije – dok im se ne nađe adekvatniji smeštaj. Lokacija u okolini Beograda za tako nešto ima baš dosta, a ti kontejneri su jako jeftini – da grad/država hoće, lako bi mogli da naprave makar jedno takvo naselje.

Da zaključim, Vlada Srbije uz konsultaciju sa strukom, u ovom slučaju, epidemiolozima, donela je neke dobre odluke čiji su rezultati vidljivi, ali potrebno je uraditi i nešto više. Potrebno je pomoći svim ranjivim grupama, a naročito beskućnicima, koji vrlo često nisu obavešteni ni o najosnovnijim stvarima vezanim za virus i odluke koje je Vlada donela u skladu sa trenutnom situacijom, kako bismo, ako se ovako nešto ikada ponovi, spremnije dočekali čitavu situaciju.

I dok Vlada u ovom trenutku zaboravlja na beskućnike i one sa najveće margine našeg društva (opterećena „većom brigom“ kao što je opšte zdravlje stanovništva – kao da beskućnici nisu stanovnici iste države) pripadnici civilnog sektora to ne čine. Nekoliko organizacija kao što su Liceulice, Drumodom, Izlazak, Združena akcija krov nad glavom i Versko dobrotvorno starateljstvo već dele besplatne obroke beskućnicima i učestvuju u pružanju psihosocijalnu podrške. Ali ovo je jedna od kriza koje neće proći bez saradnje državnog (ali državni sektor mora da nas sluša) i civilnog sektora i čije će rane boleti još dugo čak i nakon ujedinjenja svih građana u cilju rešenja problema koji nas je pogodio. Uz to, ovo je pravo vreme i prilika za uočavanje nedostataka u postojećem sistemu i opomena da se katastrofe ne trebaju čekati, već da se najugroženijih trebamo setiti uvek i aktivno raditi na trajnoj pomoći njima i u vremenima kada nam ne preti nikakva katastrofa.

 

P.S.: Skorašnje otvaranje kladionica obradovalo me je bar u smislu da znam da će većina beskućnika imati gde da napuni svoje mobilne telefone (mada im je i za to potreban novac da naruče piće, da bi sedeli u lokalu), i tako ostane u kontaktu sa onima sa kojima im je kontakt neophodan, kao što su činili i pre virusa.