Hvala koroni što mi je pomogla da se suočim sa strahovima

korona strah
Image by mohamed Hassan from Pixabay

 

Ovim putem zahvalila bih koroni što me je suočila sa nekim od mojih najvećih strahova.

Oduvek sam bežala od toga da se posvetim poslovima i odnosima u kući. Smatrala sam da će to značiti da nisam više moderna devojka, posvećena sopstvenim poslovnim zadacima i uspesima. I sve svoje životne planove vodila sam i prilagođavala tim osećajima. Dok nije došla korona i izolacija i zatvorila me u tu istu kuću iz koje sam bežala.

Um mi se koprcao pokušavajući da funkcioniše po starom režimu. Onda su došli dani karantina koje je trebalo ispuniti. U svakoj turi višednevnih zabrana izlazaka, zadavala sam sebi kućne poslove koji su me održali mentalno zdravom. Doduše, uz upalu mišića. I prvi put sam uvidela prednost boravka u kući. Postajalo mi je sve ugodnije da sređujem prostor u kojem sam konačno počela da boravim više nego na ulici (figurativno rečeno).

To me je opet nateralo da preisipitam svoje prioritete i želje. Jer nije samo toliki boravak napolju bio problem. Da pojasnim kratko – boravak napolju uglavnom se vezivao za posao, trčanje na 100 strana i vraćanje kući, pa recimo, bez glave. A bez glave ne možete da rešavate probleme.

A kod mene, tačnije u meni, baš ih je bilo. Da me korona nije usporila, ne bih ni primetila da je najveći problem bio moj površni pristup njihovom rešavanju. Sve vreme sam se pitala zašto ne vidim napredak ni u privatnom ni u poslovnom planu a toliko se trudim. Pomoć koju sam pružala momku nije nas pomerila u ostvarenju zajedničih planova, a slično je bilo i sa blogom koji sam pokrenula. I što sam češće postavljala to pitanje „zašto nema pomaka” sve jače sam čula glas iz grudi – da se bojim neuspeha i otvaranja prema drugima. I ja sam poput celog društva zapala u nove okolnosti sa kojima me je suočila korona, a jedino je bilo moguće promeniti pristup.  Saznanja o tome šta je bilo pogrešno bila su mi vrlo bolna ali preko potrebna.

Kad sam konačno čula taj glas iz grudi, stvari u meni i oko mene su počele da se popravljaju. Posle toga sam morala da odredim novi pravac građenja odnosa sa sobom, ljudima i poslovnim zadacima i ambicijama.

Koliko god da mi je ova godina prečudna i naporna, počinjem da prihvatam nove okolnosti umesto da čekam da se vrate stare.

Slušajte svoje strahove, kad ih budete čuli naći ćete način i da ih umirite i pomerite ka mestu na kojem želite da budete. Hvala koroni što me je na to podsetila kad sam ja već zaboravila!

Marija Marić, novinarka i omladinska radnica