FILM O MIŠI VACIĆU JE FILM O PORAŽENIM ZASTAVAMA

FILM O MIŠI VACIĆU JE FILM O PORAŽENIM ZASTAVAMA

Dokumentarni film o životnom delu Miše Vacića u stvari je film o životnom nedelu sadašnje vlasti. U redu, Miša je postojao i pre njih, ali, ako se samo malčice skloni taj prvi sloj filma kao o momku sa vrućeg, beogradskog asfalta, dobijamo jedan laprdavi hvalospev o naizgled patriotizmu o kome, eto, sada konačno može otvoreno da se žubori.

Piše: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs)

// Foto:Youtube Printscreen (Српска десница)


Duže vreme mi je vera zabranjivala da uopšte pomislim da je dokumentarni film o Miši Vaciću — proizvodu kurcšlusa političke scene i predsedniku, kako on kaže, militarističke Srpske desnice — uopšte vredan gledanja. Da stvar bude luđa, pred očima mi je konstatno izletao viralni snimak kako naš superheroj Miša gleda u bespuće Beograda sa krova zgrade, skockan po poslednjoj modi, uz zalazak sunca, dok u pozadini ide volšebna Bahova melodija.

Do tog trenutka nije postojalo dovoljno životnog lufta, krvnih zrnaca i preostalih živaca da se udostojim za gledanje tog dragocenog ostvarenja; no, kada se Miša vrnuo u mainstream, zbog svoje džipovske konjice bez tablica u Medveđi, poriv za gledanjem mi je skočio do orgazmičnih visina.

Naime, film o Miši Vaciću je tridesetominutno presipanje iz šupljeg u prazno, previše površno, previše beslovesno odrađeno, da bi moglo da ima kompleksno i duboko značenje; ali, naprotiv, upravo ta površnost i jeste odraz erozije i devastacije u poslednjih sedam godina naprednjačkog režima.

Mazohističko i praznoglavo orgijanje, kroz 30 minuta ovog filma, samo je pokazatelj stepena degradacije sadašnjice u koju nas ova Vacićeva odurna umotvorina ubacuje.


Nije slučajno da svako od govornika u samom filmu predstavlja poseban vid grdobnosti našeg ludila. Od okultnog patriotizma Miroljuba Petrovića, preko tobože bajkovite rodoljubivosti Ivane Žigon, pa sve do kafanskog nacionalizma Vladimira Đukanovića. Da ovo nije samo puka dokumentarna limunada, poseban element hororičnosti daje i Branislav Puhalo, bivši šef obezbeđenja Ratka Mladića, koji pozdravlja Vacićev trud i rad.


Jer, jelte, dokumentarni film o životnom delu Miše Vacića u stvari je film o životnom nedelu sadašnje vlasti. U redu, Miša je postojao i pre njih, ali, ako se samo malčice skloni taj prvi sloj filma o momku sa vrućeg, beogradskog asfalta, dobijamo jedan laprdavi hvalospev o naizgled patriotizmu o kome, eto, sada konačno može otvoreno da se žubori, dok za vreme onih zlih demokrata to nije moglo. Naravno da je Mišin život trenutno livin' la vida loca, i da njegovi sequeli očigledno tek stižu, ali Vacić je više pokusni kunić u naprednjačkoj laboratoriji, nego što je odvažni borac za Srpsko Pitanje.

Tako da, dok svet snima dokumentarce o globalnom zagrevanju, o porastu populizma, o popkulturnim fenomenima, ne znam ni ja već čemu, mi ćemo ovde u Srbijatriji verovatno da ubuduće gledamo junačke biografije o Goranu Davidoviću, Mladenu Obradoviću, levijatancima i ostalim Mišinim saboracima. Zato su svi oni — koliko god ih smatrali nebitnima, marginalnima, čak i nepostojećima — postali zaštitna žabokrečina oko sadašnje vlasti, koja je, ako ništa drugo, postala ekspert za stvaranje ovako izmutiranih grozomora.

A sada za kraj ozbiljno: ovo vanserijsko remek-delo nije film o psihotičnom patriotizmu i mitološkom nacionalizmu. Ma kakvi, to prepuštamo radikalima i eventualno Dverima. Jok, bato, ovo je zapravo, ako se malčice dublje pogleda, koliko je to moguće, filmčina o povratku poraženih zastava, o toksičnoj reviziji Miloševićevog pada, o rehabilitaciji haških zločinaca, o popišavanju po poslednjim tragovima petooktobarskog amaneta, o jednoj sveopštoj osveti ljudske deponije, koja je konačno uhvatila svojih pet minuta slave i njih pokušava da pretvori u večnost.


?>