DŽOKER PRODIRE U SAMO SRCE LJUDSKE TAME

DŽOKER PRODIRE U SAMO SRCE LJUDSKE TAME

Glavni lik, Artur Flek, koga glumi briljantni Hoakim Finiks, razapet između svoje nejake, onemoćale i senilne majke, poriva da postane stendap komičar, potisnutih emocija i nestabilnog mentalnog zdravlja beznadežno pokušava da se snađe u vremenu i prostoru kancerogenog društva, koje ga na svakom koraku sapliće, šutira i maltretira.

Piše: Nikola Krstić (nikola.krstic@vugl.rs)

// Foto: Youtube Printscreen (Warner Bros. Pictures)


Postalo je već previše uvrnuto i dosadno brbljati kako je Holivud postao fabrika za pravljenje superherojskih rijaliti filmova, ogavnih rimejkova i blokbasterskih fekalija. Već godinama, može se reći, traje neprekidna suša koju kao na sekund da prekine filmska kap koja bude vredna gledanja. Tako je, nisu sve lađe potonule; još se kuvaju filmovi koji drže pažnju, ne prikažu sve u prvom trejleru, niti budu toliko providni i predvidljvi, da nakon prvih pet minuta znaš kako će da se sve završiti.

Zato u ovom mračnom trenutku u bioskope je sleteo „Džoker“, najiščekivaniji film ove godine — dobro, pored Tarantinovog „Holivuda“ — koji je u roku od dva sata opravdao svoje postojanje.

Radnja se dešava u duboko korumpiranom, osiromašenom i podeljenom Gotamu — nešto slično kao današnji Beograd — koji usled nezadovoljstva i frustracija njegovih građana zbog nedostatka osnovnih uslova za život samo što ne eksplodira poput tempirane bombe. Reditelj Tod Filips nam donosi jednu unikatnu priču, napravljenu isključivo za potrebe filma, o ovom zlokobnom lakrdijašu — budući da je njegov origin zapravo nepoznat, ako ćemo po stripovskom parametru — u kojem nema Betmena, Robina, niti bilo čega sličnog.

Naime, u pitanju je krajnje ozbiljna, nezgrapno mračna i jeziva — da se koža naježi, svaka dlaka na telu podigne — i toliko furiozna i impulsivna drama, odnosno morbidna priča o čoveku koji tone u psihozu i postaje Džoker.

Glavni lik, Artur Flek, koga glumi briljantni Hoakin Finiks, razapet između svoje nejake, onemoćale i senilne majke, poriva da postane stendap komičar, potisnutih emocija i nestabilnog mentalnog zdravlja beznadežno pokušava da se snađe u vremenu i prostoru kancerogenog društva, koje ga na svakom koraku sapliće, šutira i maltretira.

Međutim, tu se i krije čarolija ovog filma, koji vas tera da se se saosećate sa Hoakinovim likom, koji svakim svojim sledećim korakom prodire sve dublje u monsturozno srce ljudske tame, pametno manipulišući sa osetljivošću empatije publike.

Jer, koliko god pred očima Artur bio izopačeno neprijatan, iskrivljen po svim merilima savremene civilizacije, i do poslednje granice rastrojen — sa druge strane on gledaocima otkriva i intimnu, žalosnu i neutešnu čamotinju od svog života.

U prvih sat vremena, svoju melanholični i depresivni sumrak pokušava da prefarba i prekrije detinjastvom šaljivošću; međutim, već u sledećem satu sav taj talog sirovih, suvih i nefiltriranih emocija pravi erupciju, koja našeg protagonistu zauvek otera na put u najmračnije vilajete ljudskog zla.

Ovo jeste priča o uznemiravajućim traumama, bolnom patnjom i bezumnom agonijom, ali je takođe i reč o otuđenosti, razorenim porodicama, toksičnom okruženju i akumuliranju zla u pojedincima. Džoker vas zapravo i vodi po toliko tankoj granici paradoska između psihotičnog haosa i uravnotežene normalnosti, gde vi sami birate na koju ćete stranu da prevagnete.

Sve u svemu, kada presavijemo tabak, ovo delo je dovoljno brutalno i besprekorno hrabro da prikaže jedno mučno, neugodno i okrutno putovanje u ambis mahnitog ludila.

?>