"Da li si ti depresivna": kad pitanje jeste problem

Nikada nikoga nisam prozvala imenom do sada, jer mislim da svi imamo razloge zašto nešto činimo ili ne činimo, pa nastojim da nađem razumevanje. Ovde ga ipak, sebi ne dozvoljavam.

Piše: Lana Nikolić

// Foto: YouTube Screenshot

 

Znam da kada radimo uživo program kao voditelji može svašta da se dogodi. Nekad smo i mi umorni ili dekoncentrisani. Ja na primer, kao radio voditeljka, znam da napravim nepotrebno duge uvode u takvim situacijama, ili zaboravim šta sam htela da kažem. Godine iskustva su me naučile da se čak i tada nekako saberem i sakupim fokus, tako da se to ne primeti. U svakom slučaju, koliko god umorna bila kad radim emisiju nikada, ali nikada ne bih pitala, kao naša koleginica, sagovornicu u uključenju uživo “da li si depresivna”. Zapravo, moji gosti i gošće pre početka emisije uvek dobiju pitanje šta nikako ne žele da pomenem, zato što mi je stalo da se osećaju sigurno u tom etarskom prostoru.

 

Hoću da kažem, koliko god da ste umorni, da vam kod kuće nešto nije ok, da niste zadovoljni poslom, šta god da je razlog, ništa pod kapom nebeskom ne može da opravda toliko neprimeren i invazivan nastup poput ovog koji smo mogli da vidimo u jutarnjem programu sa Jovanom Joksimović na TV Prva.

Nikada nikoga nisam prozvala imenom do sada, jer mislim da svi imamo razloge zašto nešto činimo ili ne činimo, pa nastojim da nađem razumevanje. Ovde ga ipak, sebi ne dozvoljavam. Jer kada se poduhvatite toga da javno govorite imate dva puta veću odgovornost za izgovorenu reč nego neko ko nije tako pozicioniran.

 

Kada odaberete da budete glas drugih, za koju god medijsku kuću na vama je ista težina postupaka, da ne kažem potencijalne greške, na vama je da stalno iznova učite kako da napravite ravnotežu između osetljivih tema, ljudskih emocija, poštovanja sagovornika i tačnosti informacije za koju ste odgovorni.

 

Volela bih da kažem koleginici sledeće:

 

Ništa na svetu ne može da opravda takvo ogoljavanje sagovornice u živom programu. Šta da zaista ima iskustvo depresije, i ti je tako pitaš, bez ideje koliko to može da razori i ono malo konaca koji drže njeno funkcionisanje na okupu?

 

Da li znaš šta je depresija? Da li znaš koliko nas krhkim čini i koliko nam je teško što smo tako lomljivi, tužni, emotivni, tako sami u toj našoj crnoj rupi? Da li znaš da je to mnogo više od polarizovanog izražavanja osećanja?

Da li znaš koliko bismo voleli da smo dobro?

 

Da li znaš koliko je nas koji smo sada dobro, ali nekad nismo bili, pogodila ta tvoja nehajno izgovorena rečenica? Da li znaš na koliko nas je stvari podsetila, koliko izložila iznutra i spolja, koliko nas je tvoja rečenica povredila?

Da li znaš da nemaš prava da pitaš sagovornicu to pitanje jer nisi psihoterapeutkinja niti stručna na bilo koji način kad je o tome reč?

 

Da li znaš da niko nema prava da onom drugom ili onoj drugoj na čelo zalepi etiketu pred celom zemljom, dok bi trebalo prema profesiji i zvanju, da bude zaštitnica i glas građana i građanki?

 

Da li znaš koliko je važno da svakog sagovornika ili sagovornicu poštujemo i tretiramo sa pažnjom i brigom, kao dragoceno ljudsko biće, a ne kao izvor ili potrošnu robu koja se uključuje na minut ili dva pa je zaboravimo?

 

Da li znaš koliko je važno temeljno se pripremiti za emisiju kada o temi ne znaš dovoljno?

 

Da li znaš kome je podrška o kojoj je tvoja sagovornica pričala namenjena? Da li znaš koliko smo ranjivi tokom praznika, koliko nas je starih, samih, bolesnih, mladih, usamljenih, kojima je potrebna topla reč i razumevanje?

 

Da li znaš koliko si u povlašćenom položaju kao javna ličnost koja ima moć da saopštava informacije, zatim, i kao neko ko je imao pristup obrazovanju i ima životni standard o kome mnogi u ovoj zemlji mogu samo da sanjaju?

 

Da li znaš koliko te tvoja pozicija čini odgovornom prema svima koji su na bilo koji način u kompleksnijim životnim okolnostima?

 

Da li znaš koliko je tvoje nesmotreno pitanje štete nanelo?

 

Ne mislim da svako treba da se ponaša kao ja niti da način na koji radim treba da uđe u novinarski kanon. Mislim samo da je važno da se prema ljudima odnosimo toplo i sa brigom, uz iskreno poštovanje. To bi valjda trebalo da bude prirodno i normalno. Mislim i da treba da se prema svojoj profesiji odnosimo sa dodatnom pažnjom jer kao novinari i novinarke nikada ne govorimo samo u svoje ime nego najpre u ime drugih, jer oni su ti koji su najvažniji, ne ja ili ti.

Oni, kojima smo obe ogovorne kao novinarke.

Volela bih da nikad ne saznaš šta je depresija.

Volela bih i da sledeći put pre nego što nešto izgovoriš u program dva puta razmisliš.

 

Dva puta najmanje.


Ukoliko vas nešto tišti ili razmišljate o samoubistvu, molimo vas da okrenete SOS telefon za prevenciju suicida 011/7777-000, koji je na raspolaganju 24 sata dnevno ili besplatnu liniju Centra Srce 0800-300-303, svakog dana od 17 do 23 časa.